JA U CUDESNOM SVETU HARIJA POTERA

Poslednji cistokrvni vampir

 Ljudi nikada nisu bili jedina stvorenja na Zemlji. U dubokim i ne istrazenim predelima sakrivenim u senkama hiljadugodisnjih stabala drveca zive mnoga bica koja itekako uticu na zivote ljudi. Bica koja ih usrecuju, tuze, ozivljavaju ali i ubijaju. Bica koja se krecu brzinom svetlosti i koja ce vecini ljudi zauvek biti mit ili ne dokuciva realnost koju prikrivaju duboko u sebi samo zato sto nemaju snage da ih razumeju. Cak i pre prvih homosapiensa kao intaligentna bica nastali smo mi, vampiri.Vampiri nisu ljudozderi koji besomucno i bezdusno piju krv i ubijaju ljude. Vampiri su misticna, drevna i veoma mocna bica kojima su pored fizickih i mentalnih sposobnosti veoma izrazena i osecanja zbog kojih se dogadjaju tragicna ubistva ljudi. Oni samo traze nesto toplo i bitno, nesto sto je sama srz zivota kako bi se sto vise priblizili ljudima, nazalost to dovodi do ubistava. Ja sam vampir, pripadnik jednog od najstarijih klanova poznatom po mnogim podvizima u svim ratovima koji su vampiri vodili sa drugim bicima. Istorija vampira nije najsjajnija, postojao je period kada su nas ubijali i mucili pa se dosta vampira infiltriralo medju smrtnike mesajuci se sa njima tako da skoro svi vampiri u svojoj porodici imaju mesance sto im znacajno smanjuje moci, sve osim jedne porodice koja je ostala cista i ponosna na svoj, bogom dani, dar. Porodica koja nije zelela da se njihovim venama prosiri ta vrela tecnost koja bi im poput kljucale vode przila tkiva. Koja je zelela da kroz njih tece krv hladna kao led i bistra kao najcistija voda. Ja sam pripadnik te ,cistokrvne, porodice sto mi znacajno pojacava moci i cini me najjacim vampirom koji je ikada hodao planetom. Sva osecanja koja covek moze da dozivi kod vampira su 100 puta jaca, u mom slucaju jaca se 300 puta. Kada bih bio srecan bio sam u stanju da obletim planetu brzinom svetlosti, a kada sam bio besan niko oko mene nije ostajao ziv, cak i da je upitanju neko meni jako blizak, zbog toga su pocele da kruze price da se kuje plan da me ulove sto me je cinilo jako nervoznim. Sve sam redje ostajao u opipljivom i sve cesce zauzimao oblik furije. Udovi i ledja nestaju u vidu crnog dima a zubi naglo rastu sto se najvise odnosi na ocnjake.U pocetku sam se sve cesce osamljivao, potom sam zamenio dan za noc, kako je tenzija rasla sve sam dublje upadao u depresiju. Tada se to desilo, video sam cobanina kako u daljini cuva ovce, u meni je zavladalo ono divlje, ono misticno sto vodi rastresite vampire pravo na ljude. Osetio sam snazan miris, miris koji mi je do tada bio nepoznat, a ipak sam u ga u isto vreme raspoznavao, bio je to miris koji mi je govorio:“ubij“. Cuo sam kako mu lupa srce, kako mu vene blago pulsiraju u naletu vrele krvi. Ustremio sam se brzinom svetlosti i zario mu ocnjake u vrat. Osetio sam kako mi zubi probijaju kozu i zarivaju se u venu. Osetio sam njegov puls sto mi je dodatno dizalo adrenalin. Izvadio sam ocnjake i poceo da lizem vrelu krv koja je sikljala iz rane, uzivao sam u ukusu te ,najneophodnije, tecnosti. Krv mi je pekla kozu a njen miris milovao nozdrve i omamljivalo ionako hipnotisan mozak. Sutradan sam se porobudio na obliznjem drvetu sav ulepljen krvlju. Svega cega se secam bila je jarka zelja za krvlju i destrukcijom. Vratio sam se u klan unezveren. Iako nisam nikome nista rekao ubrzo su svi saznali za seljana. Primetio sam sjaj u ocima kod drugiih vampira koji me probadao poput strele i govorio mi da nisam pozeljan. Tenzija je postala neizdrziva. Nocima bih se budio negde daleko obliven znojem razblazenom krvlju lezeci po raskomadanim lesevima. Nisam znao nista a ni kako se to desavalo jednostavno je nesto upravljalo mnome, bio je to haos, divlja energija zatvorena duboko u nama. Jednog dana sam primetio cuvenog lovca na vampire kako me, pod punom opremom, trazi. Bila je to kap koja je prelila casu. Ono divlje i mracno u meni je ponovo nadjacalo prisebnost i pretvoren u furiju divljacki sam ga napao. Lovac nije imao iskustva sa vampirom te smage. Bio je zatecen i ukocen od straha. Prijao mi je osecaj dominantnosti nad njim, onako bespomocnim u mom zagrljaju. Prijao mi je taj pogled ocaja i nalet straha i panike koji je kuljao iz njega, uzivao sam dok sam slusao njegove poslednje krike, udarce srca i uzdahe. Ni sam nisam siguran sta se tacno desilo, neki ocevitci tvrde kako ga je nesto poput mracnog dima obmotalo i unistilo, nazalost to sam bio ja. Nakon nekoliko sekundi od njega su ostale samo uspomene. Znao sam da su ga unajmili clanovi mog klana. Sve ono dobro u meni odavno je nestalo. Sve ono najgore zavladalo mnome. Pretvoren u furiju odjurio sam u klan i napravio masakr. Nakon dvadesetak vampira koji su zavrsili zivot u crnom dimu koji se kovitlao oko mene odjurio sam dalje, lebdeo sam uvidjajuci plen u svemu sto se mrda i koga sam, vise iz nekog hira, morao da unistim. Prolazili su dani, meseci i godine. Svakoga dana ubijao sam sve sto vidim. Nazivali su ne tamnim demonom i moje ime se nalazilo na svim poternicama. Uzbudjivao me je zvuk, miris i osecaj bespomocnih ljudi uhvacenih u kovitlac haosa i besa koji je kuljao iz mene. Kosti su krckale, krv sikljala urlici probadali, a ja sam uzivao. Sa lica mi se slivala krv koja je, prelivajuci se preko sasusene kapala meso zivotinja, sto je odlika kultivisanih vampira, jeo sam samo ljudsko, krvavo meso puno nevinosti i dobrote,  sto se odlika malog broja odbeglih vampira koji su jedini vampiri poznati smrtnicima. Zbog njih o nama kruze price o ubistvima i smrtonosnim poljubcima jer su suvise slabe da bi se preobrazili u furiju. Nakon godina i godina lutanja sreo sam savrsenstvo. Bila je to vampirica toliko lepa da je samo jedan pogled na nju u meni smirio sav haos koji je divljao. Imala je dugu plavu kosu koja je poput krila vilovnjaka lagano leprsala na vetru. Bila je izuzetno svetle puti i plavih, gotvo prozracnih, ociju. Nije postojala tacka na njoj koja mi se nije svidela. Vracen u prvobitan oblik prisao sam joj i ,opcinjen njenom savrsenosti, upoznao. Nisam hteo da je lazem. Rekao sam joj ko sam, rekao sam i to kako sam to postao. Mislio sam da ce odjuriti glavom bez obzira u zelji da nestane iz mog vidokruga, medjutim to se nije dogodilo, bila je puna razumevanja i dobrote. Jako smo se brzo zblizili. Nedugo nakon prvog susreta vise nisam mogao da zamislim jedan trenutak bez nje. Nalazila se svuda oko mene. Izgradio sam kolibu duboko u sumi gde sam mirno ziveo. Obozavao sam da je gledam, da pricam sa njom obozavao sam gotovo sve vezano za nju. Vidjali smo se dosta puta svakog dana i vodili dubokoumne razgovore koji su iz mene izbacili i ono malo zivotinjskog sto je ostalo. Mislila je toliko cisto, toliko pozitivno i andjeoski da sam dosta puta pomislio da je uzviseni oblik vile. Kada vampiri vole oni vole do poslednjeg atoma snage. Vole svim delovima tela i na sve moguce nacine. Bio je to prvi put da mi se tako nesto dogodi. Veza je postajala sve cvrsca i cvrsca vidjali smo se sve cesce i konacno odlucili da zivimo zajedno. Medjutim, dana kada je trebalo da dodje ona se nije pojavila, to se desilo i narednog kao i dana posle njega. Ispitivao sam sebe i svoje korake bezbroj puta i nikako je nisam mogao da nadjem gresku sto me cinilo jako nervoznim. Bes se vratila i bila sve jaca i jaca. Ponovo sam ubijao lovce na vampire ali i obicne smrtnike koji su me samo pogledali sa zebnjom i strahom u ocima sto me je jos vise unistavalo.  Jednoga dana zacuo sam snazan krik koji me je dozivao upomoc. Glas je bio prepoznatljiv, bila je to ona. Usima su mi odzvanjali njeni krici koji su me dozivali upomoc, u momentu su mi kroz glavu protutnjali svi dogadjaji i svi momenti koje smo proveli zajedno. Brzo  sam se vratio u oblik furije i u oblaku crnog dima brzinom svetlosti odlebdeo do nje. Video sam je u prisustvu nekoliko vampira za koje sam mislio da su je maltretirali. Nije bilo tako. Osetio sam snazan nagon za krvi, za unistenjem bica koji mi ugrozavaju jedinu oazu u pustinji od mog zivota. Bukvalno sam imao sliku njihoviv leseva koja mi je neverovatnom brzinom pumpala krv u ,na kozi ocrtane, zile. Kada sam se nasao na samo nekoliko metara od njih sa vec isukanim kandzama i ovorenim ustima koji su zeljno iscekivali krv ispred sebe sam osetio snazan nevidljivi zid o koji sam udario. Kada sam Shvatio da se nalazim ispod sest svetlecih kamena vec je bilo prekasno, bio sam u krugu Hedviga, jedinom nacinu da se vampir uhvati i zadrzi. Ispostavilo se da je moja ljubav zapravo oduvek zelela novac koji su nudili za moju glavu. Ceo moj svet je bio unisten. U sebi sam osetio nesto sto nikada do tada nisam, bila je to tuga. Imao sam osecaj kao da se u meni pojavila ogromna rupa koja se sirila i zadavala mi ogroman i neizdrziv bol. Kako je moguce da me ljubav toliko zasledi da ne osetim to svetlece belo kamenje koje mi inace uvek mozemo osetiti jer na nas deluju snazno.Video sam veliki broj vampira koji prilazi kavezu i unezvereno gleda u mene kako se iz oblika furije razvijam u nesto tamno i zlo. Koza mi je postajala crna i izborana, na ledjima su mi se razvijala krila nalik na krila slepog misa, udovi su se tranformisali u kandze, oci nalik na zmijske kao i rep na cijem vrhu su se nalazile zmije. Bio je to poslednji oblikkoji vampir mozeda dosegne. Najvise od svega zeleo sam da izadjem, zeleo sam da smrvim sve vampire koji su me gledali imao sam zelju za krvi mnogo, mnogo krvi. Svi moji pokusaji bili su  bezuspesni. Video sam vesticae kako pazljivo prilaze gledajuci me sa strahopostovanjem. Stali su u Vrzino kolo, stale su u krug drzeci vodoravnopostavljene metle koje su formirale sestougao. Cuo sam gomilu bajalica koje su bile upucene meni. Ponekad bih osetio prisustvo mracne magije koja je ubrzo nestajala. Bio sam suvise jak za njih. Upadale su u trans i preznojavale se ali bezuspesno. Pridruzili su im se vilovnjaci i vukodlaci koji su bili kivni na mene jer sam im u noci punog meseca koji nam daje dodatnu snagu raskomadao copor. Vilovnjaci su formirali prsten vilinske prasine dok su vukodlaci koristili krug punog meseca. Prisustvo mracne magije osecao sam sve jace i sve ucestalije. Bol je bio sve jaci. Svi moji pokusaji da se odubrem bili su slabi. Njihove cini su mi crpele energiju ogromnom brzinom. Povrato sam oblik furije a zatim i oblik telesnog vampira iako je bes i haos umeni bivao sve jaci. nedugo zatim izgubio sam kontrolu nad telom. Cini su prestale, krug raskinut a moje telo je ostalo ukoceno. Nisdam bio u stanju da pomerim ni jedan jedini deo tela. Sav kontakt sa svetom bilo je culo vida koje me nije izdalo. Video sam sve. Video sam stare prijatelje kako, srecni zbog mog hvatanja, igraju i vesele se sa porodicama. Video sam vestice, vilovnjake, vukodlake, kentaure, video sam sva magicna bica sveta kako okupljenioko mene medjusobno uzivaju u slobodi. Kao da su u trenutku zaboravljene sve razmirice medju vrstama i da su se svi ujedinili oko zajednicke pretnje, mene. Svi su pokusavali da me dokrajce do kraja ali ni jednom bicu to nije uspelo pa cak ni nadmenim kentaurima koji su pokusavali da me se oslobode cinima svetlosti misleci da ce stvoriti dovoljno snazan kontrast.Kako niko nije mogao da me unisti resili su da me bace u polje divlje magije sto je polje u kome zavrsava sva magija ikada bacena zauzimajuci oblik ciste energije. Nakon dosta obreda vrhovno carobnjastvo je otvorilo vrata divlje magije i tamo me ubacilo. Secam se tog napora i te opasnosti po covecanstvo kao da je juce bilo. Svi su strahovali da se zastitna barijera ne prekine i da sva energija ne unisti apsolutno sve u celom kosmosu. Naravno sve je poslo po planu i ubrzo sam s nasao u petodimenzijalnom i iskrivljenom prostroru kakav nisam mogao ni da zamislim. Sve je bilo beskonacno daleko, a opet se cinilo kao da je na pohvat ruke. Prolazile su decenije i decenije a ja nisam ni mrdnuo. Nakon petsto godina bespomicnog lebdenja idalje se nalazim na istom mestu. Vremenom je energija pocela da mi izjeda tkiva. Danas nemam noge kao i delove ruku. Vremenom proces ide sve brze i brze. Osecam da je kraj blizu. Osecam to u kostima. Svi moji pokusaji bili su uzaludni, da je magija  prejaka za mene zakljucio sam odavno sada sam se pomirio sa cinjenicom da mi nema izlaza i taj kraj jednostavno iscekujem svakim danom. Cesto vidim kako pored mene prejezdi nesto poput mracne svere razlivene u prostoru zasta znam da je nekoko je nekada bio nalik meni.Mracni demon, strah i trepet svim stvorovima je davna proslost. Sada sam samo bespomocni prednet u kome idalje divlja nikada ne ukroceni haos koji je kriv za sve. Mrznja me je vodila a ljubav zaslepela, sve sto postoji okrenulo se protiv mene i sve da je sve bilo osudjeno na propast od samog pocetka sfvatio sam isuvise kasno. Sada mogu samo da zalim na propustenim prilikama koje su mi se dosta puta do sada pruzile.

...Remus Lupin...

  

ISPOVESTI JEDNOG VUKODLAKA

  

Nisu svi vukodlaci zli. Carobnjaci obicno pod vukodlacima podrazumevaju bezdusna bica koja u toku mesecevih faza ubijaju stapicima a u toku punog meseca ubijaju telima. Ja nisam postao vukodlak svojom voljom. Kao veoma malog ujeo me je vukodlak I u mene ubrizgao prokletstvo, onu zlu tecnost koja mi je unistila ceo zivot. Svakog dana mi je ta slika pred ocima. U dvoristu porodicne kuce igreo sam se na mini metli kada me je nesto ogromno I snazno scepalo. Odmah sam znao da nije dobronameran. Koza mu je bila hladna, neprijateljska, osetio sam ubrzani puls ceznje za destrukcijom. Okrenuo sam se I video lice monstruma. Kosom zaraslo lice upotpunjavale su velike crne oci koje su me gledale onim zlim, podmuklim pogledom. Osmehnuo se I priblizio glavu mom vratu. Osetio sam njegov hladni dah kako mi przi kozu vrata. Nadrazenu kozu potom su dotakle usne koje su mi pecatirale zivot. Sve je bilo hladno, brz, zlo. Iznenada sam osetio strasan bol, grom koji me je ubo u vrat. Monstrum je trznuo glavu nazad I bacio me na zemlju. Dok sam grcao na zemlji u lokvi krvi vristeci od bola koji je izazivala vrela kislina koja mi se sirila pod kozom video sam stvorenje kako se glasno smeje I bezi. Video sam oca koji mi panicno prilazi I panicno me sakuplja sa poda. Sledece stvari koje se secam bio je krevet bolnice Sent Munago. Prvo sto sam video bili su mi uplakani roditelji. Nisam imao pojma sta mi se desavalo. Prisla je jedna vidarka I sapnula nesto mojima nasta je omoj otac prekrio rukama lice a moja majka briznula u snazan I glasan plac. Bilo mi je strasno neprijatno. Osecao sam krvivicu, osecao sam da, iako nista nisam mogao da uradim, sam ja uzrok svega. Vidarka mi je lagano prisla I rekla tekst koji mi se poput uzarenim macem urezao u secanje:

“znas Remi, ono sto ti je onaj cika uradio ti je nanelo neke povredice koje ces vuci ceo zivot. Trudi se da ne gledas u pun mesec I da retko ostajes sam. Budi uvek sa drugovima I pricaj sa njima o svemu. Ne dozvoli da ista ostane u tebi. Bice sve u redu ne brini”. Iako sam bio mali bilo mi je jasno sta se dogodilo. Cim je pomenula pun mesec I bes shvatio sam da se u meni sada nalazi demon, zlo koje svakog casa ceka da nadvlada prisebnost. Zazmureo sam I legao u krevet. Iako sam se trudio da ne mislim o tome gotovo das am idalje mogao da osetim dah vukodlaka, onaj bol, kao das am mogao da osetim nemir u dubini mojeg bica. Poceo sam da placem, snazno da placem. Naravno nije mi bilo jasno sta sve to sa sobom vuce ali sam bio siguran d ace me svi izbegavati, d ace se svi usiljeno druziti samnom. Najgore u svemu bilo je to sto ja nisam bio kriv, sto sam postao proklet ni kriv ni duzan.

Prolazile su godine I godine a ja sam sve dublje u sebi zakopavao vukodlaka. Trudio sam se da se smejem, da budem otvoren, jednostavno da se ponasam kao I svako drugo dete. Medjutim, to nije bilo nimalo lako. Veoma sam lako mogao da planem, da se strasno iznerviram, cinjenica je bila da je veliko zlo u meni I tu se nije moglo nista. U mojoj sobi nalazila se karta mesecevih mena I znao sam tacno kojim danima da se zabarikadiram u sobu bez prozora. Naravno za mene je to bila velika misterija I pandorina kutija. Sve sam se teze odupravao sto nagonu ka punom mesecu sto znatizelji I zelji za nepoznatim. Cinilo mi se da me mesec svakoga puta sve jace priziva, osecao sam da me zove, da mi sapuce na uvo, da me vuce ka vratima. Ponekad mi je to nanosilo I fizicki bol. Jednog dana u moj komsiluk se uselio novi decak. Ceo dan smo proveli zajedno. Igrali smo se I bas mi je bilo lepo. Predvece otisao sam kuci da veceram. Sve je bilo gotovo obicno. Slucajno sam se okrenuo ka prozoru I na tamnom nebu video beli krug. Bilo je to to. Ono sto sam toliko iscekivao, ono sto me je vuklo. Vise nisam mogao da skinem pogled sa njega. U agoniji gurnuo sam tanjir na pod kako bih dao mojima do znanja da se sklone, da napuste kucu glavom bezobzira. Videvsi sta se odgadja prtrcali su mi I poceli da me grle I da mi pricaju kako me vole. Svaki sledeci put kada su mi to govorili bio je sve dalji, sve odbojniji, sve me je vise nervirao. Poceo sam da se tresem. Osetio sam veliku kolicinu energije kako kulja u meni ,osetio sam ono mracno, ono zlo koje je naviralo sve vise I vise. Gurnuo sam moje I sakom polomio prozor. Zeleo sam dad mu budem sto blize mogu. Da ga osetim, da postanem mesec. Poslednja stvar koje se secam bili su moji roditelji kako se placuci prebacuju I pogled na moje maljave deformisane ruke. Sledece cega se secam bilo je to das am se probudio potpuno nag kako lezim na sred potpuno polomljene I unistene dnevne sobe. Po zidovima videli su se tragovi kandzi, zuba. Cela kuca je bila pusta. Poceo sam panicno da jurim po kuci. Trazio sam roditelje, trazio sam neki trag da ih nisam povredio. Bio je to najnapetiji trenutak u mom zivotu. Cuo sam u dnevnoj sobi zvuk prebacivanja I brzo uleteo u nju. Bili su to moji. Maka sa velikim podocnjacima naduvena od plakanja a otac sa unezverenim pogledom. Pritrcao sam I zagrlio ih. Ispunila me je, sinoc strana I odbojna, ljubav. Ubrzo su kucu vratili u normal ali mene nisu mogli tako lako. Neprestano sam plakao, razmisljao o tome kakvo sam ja cudoviste, sta je to u meni I zasto bas ja.. godine na Hogwartsu pamtim kao jedne od najlepsih godina mog zivota. Upoznao sam puno prijatelja I stvarno mi je bilo lakse da savladam zlo u meni. Vremenom se oformila grupa ljudi sa kojom sam podelio tu moju mracn tajnu. I njima je trebalo vremena da se naviknuna to. Nakon nekog vremena bili su mi najveca podrska koju sam mogao da imam. Ranije bih u toku tih noci bio u sobi po potrebi I sam razmisljao o tome sta sam ja I cemu sve to. Osecao sam da necu moci doveka da gusim sve jacu potrebu da se sjedinim sa mesecom. Sada tokom tih noci soba po potrebi imala je pet kreveta na kojima su me moji prijatelji podrzavali I pruzali mi apsolutno svaku vrstu podrske. Kada bih skocio ka vratima u nagonu besa zgrabili bi me I pricali mi sve najlepse stvari koje su mogli. Svakog puta su me urazumili. Tako sam sastavio osam godina bez preobrazaja. Daleko od toga da sam postigao unutrasnji mir ali sam ga ipak dobro kontrolisao. Zavrsio sam visi nivo obrazovanja I postao professor u skoli. Predavao sam cini. Prilicno miran I leppredmet. Godinama sam stekao savrsenu samokontrolu tako da vise niko u skoli nije mogao da zna sta sam ja. Nastava je tekla fino I sve se odvijalo po planu. Medjutim. Jedne od onih noci naglo me je probudila galama ucenika u hodniku. Skocio sam iz kreveta da ih oteram. Kada sam izasao na jednomod mesinganih oklopa video sam odsjaj NJEGA. Mesec I ja konacno smo sjedinjeni. Poslednjim atomima prisebnosti naredio sam ucenicima da beze I evakuisu skolu. Uleteo samu sobu I polomio prozor koroz koga sam skocui I poceo da trcim u zabranjenu sumu. Ponovo sam imao veliku rupu u secanju. Sledeca stvar koju sm video bila su polomljenena stable, ubijeni kentauri, jednorozi. Na sve stra ne prostirala se samo krv. Zapravo u njoj sam se I probudio. Bila je to velika lokva krvi koja je liptala iz jednoroga koji mi je te noci posluzio kao jastuk. Bilo je strasno probuditi se u opstem pokolju za koji znate da ste ujedno jedini krivac a I d avi nemate nacina da to sprecite. Tada sam resio d ane mogu vise da drzzim to u sebi. Skocio sam I pobegao daleko u sume britanije. Tamo idalje zivim u potpuno prirodnim uslovima postujuci svoje nagone. Ubijam da bi jeo dok sam u svesnom stanju a ubijam iz hira kada sam monstrum. Vremenom sam cak izgubio neku veliku razliku izmedju ova dva stanja. Sada je sve sto postoji od mene monstrum I zlo. Iako su se svi trudili ipak je vukodlakovo prokletstvo da zivi kao samotnjak u divljini I ja tu nista ne mogu sem da se kao marioneta povinujem okrutnom zivotu nas, monstruma

……..Remus Lupin...................

 

Bozic

 

Jutro

 Probiudila me je bela svetlodst koja je dopirala spolja. Iznenadjen usatao sam i poluotvorenih ociju pogledao u snegom prekriveno imanje oko Hoga. Sve je bilo belo. Zabranjena suma, Hagridova koliba, jezero, tereni za kvidic, sve je imalo deeli beli prekrivac na sebi. Obozavao sam sneg. Svake godine bih na dan snega izleteo napolje i nosen naletom srece trcao po snegu. Obuzela me je sreca, radost. Brzo sam probudio Dana i pokazao mu.„ i zbog toga si me probudio?“ umorno je izjavio nasta sam se okrenuo i strcao u boravak. Boravkom su letele kristalne kugle i vecnci noseni levitirajucim cinima asistenata koji su verovatno imali zadatak da ustanu ranije i ukrase nam prostorije.„e, trkni do sobe i uzmi stapic. Ovo ukrasavanje moze biti i zabavno a i korisno.“ Doviknuo mi je jedan plavokosi sedmak nasta sam radosno pristao. Bilo je jako zabavno. Podizao sam kugle i kacio na zavese, jelke i sva mesta koja sam mogao zamisliti. Kada vise nije bilo ukrasa prisao sam jelci i ispod nje nasao gomilu poklona. Nakon dugog i iscrpnog butanja po prdu poklona konacno sam nasao poklon za mene. Bila je to velika crvena kutija sa velikom masnom na vrhu. Gotovo histericno otvorio sam je i u njoj nasao primerak knjige „kviravi mesec“ mog omiljenog pisca kao i ogromna kutija cokoladnih zabica. Poklon me je bas obradovao. Preko lica mi se prostirao osmeh od uva do uva. Srecan usao sam u sobu i probudio Daniela. Nije znao sta ga je snaslo. Trznuo se i bldo me pogledao.„jesi li ti normalan, da li si svestan da i kucni vilenjaci spavaju“ sanjivo je rekao Dan. Nasmejao sam se i istrcao iz sobe. Obozavao sam bozic. Sve je bilo veselo, srecno jednostavno prelepo. 

Dorucak

 Narednih sat vremena citao sam novu knjigu iscekivajuci dorucak i konacno put kuci. Cela skola bila je ukrasena. Sa zidova su visili venci a u svakom cosku nalazila se po jedna jelkica ukrasena bojama skole. Bukvalno je svaki kamen odisao bozicnim duhom. Velika sala bila je nesto posebno. Sa zacarane tavanice padao je imaginarni sneg. Iza nastavnickog stola stajala je ogromna sarena i prelepa jelka. Standardne svece zamenile su bozicne i sve je bilo gotovo savrseno. Nakon sto nam je Dmbldor pozeleo srecan raspust svi smo se uputili u voz. 

Kuca

 U vozu je vladala opsta euforija. Pevale su se bozicne pesme, jeli su se besplatni slatkisi. Ma sve je bilo gotovo idealno. Sedeo sam u prepunom kupeu. Pored starog drustva u kupeu su sedeli i mnogi drugi vrsnjaci. Michael je gitarom svirao bozicne pesme a svi ostali su pevali. Bozicni duh se osecao u svakom kutku inace sumornog kupea. Gotovo da nisam ni primetio ali smo vec pristajali na peronu devet i tri cetvrtine. Voz je jako sistao i ispustao paru koja je, kao da bez nje nije bilo dovoljno belo, bojila vazduh oko nas. Izasli smo, vec standardno se gurajuci sa bujicom naroda koji havire na sve izlaze. Unezvereno sam se osvrnuo oko sebe trazeci porodicu. Sa svih strana vidjao sam ljude kako veselo grle svoju decu. Osetio sam se prazno, usamljeno, vec panicno poceo sam da trcim pored svih tih srecnih porodica. Najednom, video sam majku kako me iscekuje na vrhovima prstiju. Iznenada se mojim licem rasprostrao osmeh. Osetio sam veliku kolicinu srece koja je kuljala iz mene. Zatrcao sam se jace nego ikad i snazno je zagrlio. Bilo je to ono sto mi je falilo svih ovih meseci, ono bez cega nijedno dete ne moze da zivi. Osetio sam se ispunjeno, srecno, bezbrizno. Osetio sam da sam zagrlio osobu koja me najvise voli na celom svetu. „ gde je tata?“, pitao sam majku osvrcusi se oko sebe.„tata je imao veoma bitnog posla u ministarstvu, znas ovih dana oni iz odseka za suzbijanje mracne magije ovih dana imaju bas puno posla. Nije lako biti ministar tako velikog odseka“, odgovorila je. Prepun utisaka koji su samo izvirali iz mene vratio sam se kuci.kuce, koliko mi je falila ta rec, ta pojava ovih meseci. Brzo smo usli u dvoriste pazeci da se ne okliznemo o ,snegom prekrivemni, put. Kuca je bila bas onakva kakvu je pamtim, doduse nisam ni ocekvao da se nesto promenilo za cetri meseca. Velika kamena kuca bila je prekrivna snegom. Bilo ga je svuda, na krovu, na sinsovima od velikih petougaonih prozora, velikih masivnih, drvenih vrata... bilo ga je apsolutno svuda. Usao sam u kucu i nasao se u velikom, drvetom oblozeni hodnik. Osecaj je bio predivan. Konacno sam kuci, apsolutno mojoj kuci. Ponasao sam se bas onako kao kada sam prvi put bio u Dijagon aleji. Disao sam duboko, koracao krupno. Utrcao sam u dnevnu sobu i bacio se na krevet. Dome,slatki dome. 

Preobrazavanje

 Nase opusteno caskanje uz vrlo ceste napade smeha prekinula je skripa vrata kupea. Videvsi da su u kupe usli Elizabet i Daniel svi smo skocili i poceli da se grlimo. Sa njima nemamo bas puno kontakata jer zive veoma daleko tako da se nismo ni culi ni videli jako dugo. Seli su i prikljucili se nasim prisecanjima.„jel se secate kada smo u prvoj godini preobrazavali misa u casu?“ upitao je daniel nasta smo svi poceli grohotno da se smejemo.Preobrazavanje je bio vrlo tezak predmet. Trebalo je puno znanja, tacnosti i koncentracije. Uzgred, svi smo se plasili prekornog pogleda profesorke Minerve koja nam je ovaj predmet predavala. Na jednom od casova trebalo je da preobrazmo poljskog misa u kristalnu casu. Videvsi sta radimo prilicno sam se unervozio. To nije bila ni malo laka cin i svi smo to znali. Profesorka je potapsala stapicem svog misa i osorno izgovorila cin. U treptaju oka mis se pretvorio u lepu i elegantnu kristalnu casu. Videvsi sta je trebalo da radimo bacili smo se na posao. Dotakao sam stapicem misa i iz sve snage se skoncentrisao na njega. Promrmljao sam cin i kraickom oka pogledao misa koji je sada imao kristalni rep i brkove. Przo sam ponovo zazmurio i ponovio postupak. Ovoga puta mis je imao stakleno krznoi noge uobliku stalka. Uspaniceno sam zazmurio i ponovo pokusao. Sada je umesto misa ispred mene stajao potpuno kristalna skulptura misa.„ sta je Lupine ne ide ti bas ovo sa koncentracijom. Pa nije ti ovo odbrana od mracnih vestina na kome ti tvoj tecica da dvadeset poena kad god i pomislis na njih a?“ prokomentarisala je sliterinka izuzetno masne kose.„Ana mislim da te je neko na casu mog tece pogodio masnom loptom u glavu. Mada mozda i gresim, ukoliko nisi prala kosu mesecima eto odgovora.“ Pun sebe odgovorio sam joj.Nadmena devojcica okrenula je glavu i nastavila da pokusava ignorisuci podsmehe svih u kabinetu. Moj cetvrti pokusaj bio je uspesan. Konacno je mis prerastao u casu. Doduse prilicno jednostavnu, ali ipak casu. Bio sam tako ponosan. Prvi put da na preobrazavanjima uradim nesto medju prvima 

Letenje

 Pred kraj drugog tromesecja oglasnom tablom se prostreo plakat o prvom casu letenja za prvake. Zapravo bio je to prvi izborni predmet u nasem skolovanju. Bio sam presrecan i vec sam znao da cu biti prvi u redu za prijavljivanje. Na svu srecu cas je bio tog dana tako da sam izbegao svo ono odbrojavanje i neprespavane noci. Nakon astronomije na kome sam vise gledao u blisku buducnost nego u marsove satelite otrcao sam u dvoriste skole. Na jednoj klupi sedela je ekscentricna profesorka Buckuris koja nam je drzala ovaj kurs letenja. Prisao sam joj i uzurbano predao svitak pergamenta popunjenog formulara. „oho, bas si poranio, ti izgleda bas volis letenje“, rekla mi je profesorka„malo je reci da ga volim, letenje je nesto o cemu mastam godinama“ ushiceno sam joj odgovorioTim recima je poceo nas lagani razgovor kome su se vremenom prikljucili i mnogi zainteresovani ucenici. Kada je profesorka ocenila da niko vise nece doci naglo je ustala i lupnula stapicem po jednom povecem sanduku kraj nas. Istog casa gomila metli je poletela i poredjala se u linij. Uz svaku metlu stao je po jedan od nas. Moja metla, kao i vecina drugih, bila je veoma stara, mislim da je upitanju bila zakrpljna cistacica sa, ocigledno, poduzom karijerom. Lak sa drske gotovo da je potpuno nestao ostavljajuci za sobom trulo drvo. Rep metle nije bio nista manje ocuvan od drske. Rascupane grancice i zicice virile su na sve strane. U zivotu nisam video stariju metlu. Profesorka nam je na brzinu ispricala nesto o metlama kao i nacin upravljanja njome i ocas posla smo bili spremni za poletanje. Profesorka je na svojoj, novoj, metli poletela prva i ohrabrila nas. Sve metle su pale na zemlju i trebaloje da ih prizovemo. Ispruzio sam ruku i ponavljao: „GORE“ dok se metla polako cimala na zemlji. Svaki put bi se sve jace mrdnula i nakon nebrojano pokusaja nasla mi se u ruci. Zajahao sam je i lagano cimnuo. Osecaj je bio divan. Lagano sam se podizao u vazduh. Jesenji vetar sibao mi je lice sto mi ni najmanje nije smetalo da uzivam u savrsenom osecaju letenja. Polako sam pokusvao da se okrenem, zatim poletim ka napred, da zaustavim metlu, ali nista od toga nije bilo tako lako kao sto je izgledalo. Metla se cimala i kocila na svakih nekoliko trenutaka. Iznerviran trznuo sam je malo jace i to je upalilo. Metla je krenula neverovatnom brzinom preteci da se smrvi o zidine zamka. Pokusao sam da je okrenem ali nije bilo sanse, kao da je sam razmisljala. Nisam mogao tacno da ocenim koliko je daleko zid jer mi je hladni vetar mutio pogled. Strasno sam se zbunio i nisam imao pojma sta da radim. U jednom trenutku metla je stala i ostala da lebdi u vazduhu zajeno samnom. Nisam mogao da se pomerim. Polako sam klizio ka polazistu i vremenom shvatio da me je profesorka pogodila IMOBILO kletvom. Lagano me je spustila na zemlju i ohrabrila da probam opet. Hteo sam u zemlju da propadnem. Videvsi da nisam jedini koji je neslavno zavrsio prvi let resio sam da ipak probam opet. Ovog aputa bio sam spremniji. Nesigurno sam zajahao metlu i lagano je cimnuo. Metla je poletela i krenuo sam ka sumi. Kako je vreme prolazilo polako sam poceo da shvatam princip rada. Kretao sam se sve brze i sve sigurnije. Leteo sam nad jezero srebrne boje i drveca sa zlatno zutim liscem. Nije mi smetao ni vetar, ni preterana vlaznost vazduha, bilo je to ono sto sam jako dugo cekao. Srce mi je bilopuno neke srece, neke neobjasnjive energije koja mi je ispunjavala svaki milimetar tela. Okrenuo sam se i klizeci sam se vratio na plato sa kog sam krenuo. Jedini problem mi je bio da sidjem. Polako sam vrh metle gurao na dole i metla je bila bliza tlu. Zaustavio sam se i krenujo nogom ka zemlji kako bih sjahao sa nje. Medjutim, metla se okrenula i ja sam se za tili cas nasao n azemlji. Brzo sam ustao ne skidajuci pogled sa lica i glasno izgovarajuci: „bilo je prelepo“. Cas se zavrsio a ja sam se trkom vratio u boravak kako bih svima ispricao nedavni dozivljaj sa metlom. Naravno napisao sam tri idennticna pisma koje sam poslao rodbini, jednostavno su svi morali da znaju da sam konacno doziveo car letenja.

Herbologija

 Herbologija mi nikada nije bila voljeni predmet. Iako sam je voleo vise od napitaka ili astrologije smatrao sam je nepotrebnom i dosadnom. Jednom smo ucili o mandagorama. Veoma opasnim i ruznim biljkama. Kako je mandagora bila biljka koja svojoj dreom moze da onesvesti sve oko sebe, cvrsto pripojene slusalice bile su nam neophodne. Nakon esete provere slusalicama. Levitirajuce saksije sa mandagorama sletele su ispred nas. Stavili smo rukavice i trebalo je da izvadimo mandagore. Uhvatio sam je nisko zastablo, nozem opisao krug uz samu ivicu saksije i snazno povukao. Koren je bio nalik na bebu. Bila je blago receno grozna. Biljka je vristala razjapljenih usta i trebalo je da joj u usta ubacim neku sluzavu tecnost i ponovo je vratim u saaksiju. Osecao se strasan miris trulezi a zvuk je, iako smo imali slusalice, dopirao do nasih usiju. Svaka dlaka nea telu mi se najezila. Bilo je grozna. Napokon sam je vratio u zemlju i utabao je. Kada sam se osvrnuo oko sebe video sam desetak ucenika koji su se onesvestili medju kojima je bila i Elizabeta, prilicno nespretna rejveklovka. Ostatak casa smo proveli osvescavajuci ucenike nekim napitkom koji nam je profesorka Spraut dala i slusajuci detaljno opisivanje mandagorine unutrasnjosti sto je bilo jednako odvratno kao i sama mandagora. Vise nikada u zivotu necu probati barene mandagore iako su, moram priznati, prilicno ukusne. 

Kvidicki mec

 Jednog jutra sam prolazeci hodnikom na trecem spratu na oglasnoj tabli video da je prva kvidicka utakmica ove godine zakazana za sledeci dan i to izmedju Rewenclava i Hufflepofa. Bilo je to ono o cemu sam slusao i sto sam cekao mesec dana. Konacno kvidic u skoli. Od tog jutra pa da do termina za kvidic nisam mogao da razmisljam niocemu drugom. Sa prozora moje sobe gledao sam na teren i razmisljao kako ce sve to izgledati. Dosta puta ranije sam gledao kvidicke meceve. Moj otac i ja smo isli na skoro svaku vecu kvidicku utakmicu koja se organizovala, ali ovo je bilo drugacije. Sve te letace sam znao. Pricao sa njima, ziveo sa njima. Uzgred ovo je prvi amaterski mec koji gledam, to je olaksavajuca okolnost sobzirom na to da cu detaljnije mooci da vidim pokrete igraca jer kad god gledam pravu utakmicu sve sto vidim je cuvar i po koji igrac oboren bladzerkom. Na svakih sat vremena gledao sam na sat i racunao jos koliko vremena je ostalo do kvidica. Bio sam opsednut. Nakon iscrpljujuceg dana odbrojavanja dosao je i kvidic. Narcisa, Daniel i ja smo medju prvima stigli na teren. Usli smo u Revenclavski toranj za posmatranje i pomno gledali kako se igraci rastezu i zagrevaju. Ocima sam upijao saki detalj njihovih priprema i dogovaranja. Tada sam se iskljucio iz svih dogadjaja, jedino sto je postojalo bili smo kvidic i ja.Kada sam se odjednom osvrnuo oko sebe video sam da je toranj krcat i da mec pocinje za koji minut. Nisam mogao da verujem kako su svi ti ljudi tako necujno usli. Konacno, mec je poceo. Cetrnaest igraca obe ekipe izleteli su na teren. Svi su se poredjali u isplanirane polozaje i sacekali su madam Buckuris koja je otvorila kutiju sa loptama koje su se istog casa vinule u vazduh. Tragaci su se podigli najvise i poceli svoju dugu i napornu potragu za malom, zlatnom skrivalicom dok su se jurisnici bacili na bladzerke kako bi sto vise igraca suprotne ekipe oborili na zemlju. Sestorica gonica okomili su se na kvafl i tako je utakmica pocela. Bio sam napetiji nego ikada u kvidicu. Ovoga puta, za razliku od svih dosadasnjih utakmica ova me se nekako ticala, bio je to tim moje kuce, mojih skolskih prijatelja. Sve se odigravalo veoma brzo. Puno igraca obe ekipe bilo je ozledjeno bladzerkama, od skrivalice nije bilo ni traga ni glasa. Nas cuvar bio je mnogo bolji od njihovog na poluvremenu utakmice rezultat je bio 70 prema 30 za nas. Bili smo jako srecni. Sve je teklo po planu. Videlo se da smo boljii, jedino stoim je bolje su gonici, cinilo se kao da je kvafl na njihovoj strani i to je bilo prilicno raocaravajuce. U drugom poluvremenu se dosta stvari promenilo, kao da su popili Feliks Felicis. Sve im je islo po planu. Ubrzo je rezultat bio 80 prema 90 za njih. Ali primetio sam kraickom oka da je nas tragac primetio skrivalicu. Pripoio se uz metlu i vijugao levo desno. Bilo je to to. Naravno i tragac suprotne ekipe je primetio skrivalicu i pocela je borba koja mi je privukla svu paznju. Njihov tragac je imao brzu metlu ali je nas bio spretniji i okretniji. Jako su se gurali i prestizali. Iznenada, bladzerka je pogodila tragaca Huffa i nas je ostao jedini u opticaju. Pruzio je ruku i uhvatio je. U tom trenutku se mec zavrsio i mi smo pobedili sa rezultaom 250 prema 120. Pobedili smo. Osetio sam veliku kolicinu energije i skocio sam najjace sto sam mogao. Bio sam veoma srecan, kaoo da sam ja igrao. Sve mi je bilo lepo, zagrlio sam neke ljude oko mene i poceo da zvizdim i navijam. Bilo je to pravo praznjenjenegativne energije. Nakon meca imali smo slavlje u kuli. Skakali smo presrecni sto smo konacno pobedili. Bilo je dosta krem piva, muzike i veselja. Bukvalno sam uzivao.  

 

 

Dorucak u velikoj Sali

 Nakon jedva prespavane noci zbog naseg velikog triumfa na terenu sisao sam u veliku salu na dorucak. Nas sto bio je najtisi i najpospaniji u celoj Sali. Na licima svih nas videli su se tragovi zurke. Seo sam za sto i bledo posmatrao sve oko sebe. Bilo je to kao da su se kucni duhovi okupili za stolom. Neki su spavali dok su neki nemo i umorno podlaktljeni na stolu kunjali. Nas muk prekinuo je lepet krila sova koje su oletele kako bi isporucile nove posiljke pisama i novina ucenicima. Ispred mene je pao primerak Dnevnog proroka i jo sjedno pismo. Za pismo se ispostavilo da je od mojih roditeljakoji su mi jednom nedeljno dosadjivali. Svako pismo je bilo isto tako da nisam ni morao da ga citam jer sam tacno znao sta u njemu pise. Remi,Kako ti je u skoli? Kakve su ti ocene? Nadamo se da nisi popustio i da se profesori ne zale na tebe. Kod nas je sve po starom, sem sto nam se macka porodila, sada imamo 5 macica. Molimte nemoj da ti pisma budu tako tratka, zelimo svaki detalj. Turdi se da sa svima ostanes u sto boljim odnosima i sa ucenicima i sa profesorima.S ljubavlju mama i tata. Kupio sam pismo i nagurao ga u dzep dok ka jos niko nije video i otvorio dnevni prorok. I dnevni porok je postao monoton. Svaki put pisu klevete o Dambldoru, Hariju i svim ljudima koji su na strani dobra. Naslovnu stranu idalje je prekrivala slika Sirijusa Bleka koji je pobegao iz askabana jos pre vise od mesec dana. Umorno sam sklupcao dnevni prork i bacio ga sa strane Narcisi koja je jedva cekala da procita sve traceve. Ni dan danas ne znam sta sam tada jeo. Oci su mi bile tako malo otvorene da sam video da je u pitanju hrana ali sta od hrane, ni dan danas ne znam. 

Neuspeli napitak

 Smoreno silazeci u tamnice razmisljao sam o taktici izbegavanja i ne primecivanja Snejpa. Ne znam zasto ali od samog pocetka nisam mogao da ga smislim. Oduvek me je nervirala i sama pomisao na napitke. Nikada mi nije bilo jasno cemu sva ta preciznost. Dve ipo kapi, tri okreta varjacom, cista glupost. Tog casa je trebalo da napravimo napitak za ubrzani rast biljaka. Otvorio sam stranu u knjizi sa tim napitkom i poceo. Trebalo je ubaciti tri muve i pet istocnoamerickih larvi. Muve sam i kako tako ubacio, ali larve su bile sluzave i odvratne. Zaista mi je bilo gadno da ih dotaknem tako da sam resio da se posluzim levitacijom. U trenutku kada sam isukao stapic i poceo da mrmljam kletvu, Snejp mi  je prisao i glasno se nakasljao dajuci mi do znanja da na napitcima nema magije. Videvsi da je odmarsirao dalje i da nemam nacina da upotrebim magiju resio dam da navrnem teglu sa larvama dok njih pet ne ispadnu. Polako sam je naginjao i brojao. Ispala je jedna, zatim druga a onda je pola larvi iz tegle ispalo. Nisam imao pojma koliko ih je ali, posto sam ocenio da se nista bitno nije promenilo zakljucio sam da ih ima dovoljno. Uzeo sam epruvetu hlorovifa i kanuo na napitak. Napitak je odjednompocrveneo, zgrudvao se i poceo da narasta. Uplasenim glasom pozvao sam Snejpa koji mi je lagano prisao. Kada je stigao napitak je ves prekrivao ceo sto. Pogledao me je pogledom koji mi je przio kozu, gotovo da sam mogao da osetim negativnost koja mi pece lice kontrolisana njegovim hladnim i ostrim pogledom. Ubrzanim hodom prisao je svom stolu i uzeo neko kitnjasto pero. Stao je ispred mene i pero gurnuo u kotao. Tada se tecnost smirila a napitak pokupio TERGO cini. Ponovo me je pogledao i zatim pun sebe oduzeo pet poena Revu. Bilo je tako oigledno da favorizuje Slit. Svaki put kada bai bilo ko iz ostale tri kuce zabrljao on bi skinuo poene, dok bi i za najmanji uspeh Slita njima dodao po dvadeset poene. Jedva sam docekao kraj cassa. Na samom kraju Snejp je ravnodusnim glasom, kakavsam on zna da proizvede, rekao da sipamo u epriuvete uzorke napitka i da mu donesemo kako bi on proverio njihovu funkcionalnost. Pogledao je u mene i rekao da u nekim slucajevima mozemo i da sastruzemo napitak i da mo donesemo kameni primerak. Strasno je to koliko je taj covek jadan. Konacno je cas prosao a ja se brzinom svetlosti uputio ka izlazu. Od trenutka  kada sam ja izleteo pa do sledeceg ucenika sigurno je proslo nekih dva minuta.

Trcanje kroz uspomene............

 

Prva svadja

 Nakon jos jednog napornog dana u skoli dosao sam u dnevni boravak i , bacajuci knjige i pergamente na jedan od radnih stolova, bacio se na trosed. Dok sam lezao i zamisljeno gledao u razplamsanu vatru misli su mi bile dalekovan svega vezanog za skolu. Moj mir u jednom trenutku je prekinula jedna od ucenica pete godine. Iako je pored troseda na kome samja lezao bilo jos dva slobodna kauca ona i njene prijateljice su ima zarku zelju da sednu bas na taj trosed sto mi je strasno zasmetalo. Poslednjim trzajem smirenosti u meni rekao sam im da imau jos kauca i da ja sa ovog ne planiram da se pomeram. Ocigledno uobrazena devojka pocela je da se dere na mene posle cega je drugaricama glasno rekla kako ne moze da podnese ove napaljene prvacice. Bila je to kap koja je prelila casu. Skocio sam sa kreveta i poceo da se svadjam sa njom. Ni sada kako ni u tom trenutku ne znam sta se tacno tad desavalo. Pricao sam svasta. Drao sam se i vredjao. Devojka, iznervirana vise nego ja, izvukla je svoj stapic i bacila na mene LEVICORPUS cin. U trenutku kao da me je neko uhvatio za levo stopalo i povukao na gore. Lebdeci u vazduhu zakacen za stopalo isukao sam svoj stapic i oslobodio se. Uperivsi stapic u nju i razoruzao je pomocu EXPELIAMUS cini. Bespomocna i uvredjena krenula je ka meni da bi me, ocigledno, udarila na sta sam je ja odgurnuo DEPULSO kletvom. Ustala je obrisala prasinu sa odore, uzela stapic i rekla mi da to jos nije gotovo. Nazalost, bila je upravu. Nekoliko minuta kasnije usla je u boravak u pratnji dva druga. Znao sam sta ce se desiti ali sam ipak zbunjeno pogledao u nju. Nasmejala se i rekla da mi nije trebalo da se kacim sa njom. Dvojica momaka nalik na gorile koje igraju pod njenim bicem isukala su stapice i pocela da me gadjaju najrazlicitijim kletvama. Prvo sto mi je palo napamet bila je cin PROTEGO koju sam brzo iskoristio. Iako bi ona trebala da mi pruzi duzu zastitu trajala je samo nekoliko trenmutaka. Kada je pala bacio sam se iza kauca koji je trebao da mi pruzi malo duzu zastitu. Sledeca stvar koja mi je pala napamet bila je cin WINGARDIUM LEVIOSA. Prva cin koju smo ucili. Levitacijom sam podigao tapiseriju sa zida iza njih i bacio je na napadace. Bilo je to taman dovoljno kupljenog vremena da izletim iz boravka i sidjem u hol u kome ima dovoljno ljudi da ih zadrze. Petaci su izleteli iz boravka i sisli u hol. Ocekivao sam da me svo troje napadnu i vec se psihicki spremio za bol. Medjutim, sisli su i jedan od gorila mi rekao da im vise ne prilazim ukoliko ne zelim da se borba nastavi. Konacno su svo troje otisli. Udahnuo sam duboko i usao u svoju sobu. Legao u krevet i zaspao. Bilo i je dovoljno uzbudjenja za danas. 

Odbrana od mracnih vestina

 Prijatan razgovor izmedju mene i Cisi prekinuo je Michael, crnokosi krupni momak koji je kezeci se usao u kupe.Cisi je skocila i izljubila ga. Bilo mi je tako drago sto ga ponovo vidim. Seo je sa nama i ubrzo smo nase putesestvije secanjima nastavili sa jos jednim putnikom, Michaelom.Odbranu od mracnih vstina mi je te godine predavao brat od strica mog oca, moj imenjak. Njegovi casovi su uvek meni bili jako zanimljivi. Svakog casa radili smo neku novu cin kojom bi mogli da se odbranimo od raznih napada. Bio sam prilicno spretan sa stapicem i nikada mi nije bio narociti problem da izvedem bilo koju. Stric je bio prilicno ponosan mnome. Svaki put bi dodao poene rewenclavu jer sam uvek bio najspretniji u celoj mojoj generaciji. Jednom smo trebali da radimo cin zarobljavanja. Trebaloje da kazemo ZAROBI i skoncentrisemo se na predmet koji zelimo da zarobimo. Pokazujuci nam cin Remus je stao ispred lutke za vezbu, uperio stapic i izrekao cin posle cega su dva konopca izletela sa vrha stapica i obmotala se oko lutke. Delovbalo je prilicno jednostavno. Podelili smo se u dve grupe i i stali ispred lutaka. Jedan po jedan bacali kletvu. Desavale su se razne stvari. Od toga da konopci ne izlete, da se konopci samo prospu ispred ucenika, do toga da konopci budu pretanki, da vezu onog koji baca i jos puno stvari zbog kojih sam se slatko ismejao. Dosao je red na mene. Osecao sam pritisak sa svih strana. Skoncentrisao sam se, drhtavom rukom uperio stapic u lutku i izgovorio cini. Video sam kako konopci izlecu. Tada je trebalo da se koncentrisem na ono sto konopci treba da urade. Jedan je pao odmah pored lutke dok se drugi lagano vezao oko zgloba na nozi lutke. Bio je to najdalji korak koji je iko od nas napravio. Pokusao sam drugi put, zatim treci a cetvrti put je bilo to to. Brzi debeli konopci poleteli su iz stapica i vrtoglavom brzinom obavili lutku. Bio sam ponosan na sebe. Jos jedna od uspesnih kletvi koje sam uspeo da izvedem, doduse malo teze nego ostale. Kada su svi zavrsili sa pokusajima ostalo je nas troje koji smo uspeli da upotpunosti izvedemo cin. Bili smo to Daniel, jedna Sliterinska devojka i ja. Sa dvadeset poena vise zavrsili smo i ovaj cas. Sve u svemu bio sam zadovoljan jedino sto mi je smetalo bila je modrica na nozi koju sam zaradiotako sto se kanap jedne devojke vezao oko moje noge.

Jutro

 Vec sam poceo nervozno da lupkam nogom. Previse je to sentimetalnosti i patetike za moj ukus. Svi ti zagrljaji, suze... onda se vrata kabine otvorise i u nju udje Narcisa. Devojka trsavo ridje kose i prgave naravi, inace moja najbolja drugarica. Imala je, samo njoj svojstven, osmeh dok je ulazila i slatko smo se izljubili. Sela je i poceli smo pricu. Iznenada sam je upitao seca li se prvog dana nastave na sta je ona odgovorila osmehom i tako sam svoju putesestviju po secanjima nastavio u drustvu.Tog drugoseptembarskog jutra sam ustao neuobicajeno rano. Jos u pidzami seo sam na sims od prozora i gledao u zabranjenu sumu. Sve je bilo prilicno tmurno. Oblaci su bili sivi a kisa je besomucno udarala po blatu oko Hogwartsa. Seo sam za radni sto i izvadio parce pergamenta i napisao pismo roditeljima. Rekao sam im za Revenclav i detaljno opisao sve sto se moglo opisati. Skupio sam pergamente i poslao ih sovom mojima. Znao sam da iscekuju moje pismo jace nego sto su ikada ista ocekivali. Gotovo da sam mogao da im vidim nervozna lica koja izviruju kroz prozor i cekaju moju sovu. Kada sam i tu obavezu zavrsio obukao sam se i sisao u veliku salu u kojoj smo treebali da dobijemo rasporede casova. Kako sam rano ustao red je bio gotovo nistavan tako da sam brzo dobiomoj raspored. Za danas je prvo trebalo da imamo cas kod glavesine Revenclava, Flitvika, provesora cini. Zatim imamo napitke pa cini i na samom kraju odbranu od mracnih vestina. Nakon prve pauze od dva sata imamo herbologiju i astrologiju. Proucavajuci raspored popeo sam se u dnevni boravak sto nije bilo tako lako. Nakon toga sto sam nekoliko puta zalutao nasao sam se pred zagonetkom: „vidis drvo jeste, naudis drvo nije“. Iako sam dugo razmisljao od samog pocetka sam bio u dilemi izmedju mlatarajuce vrbe i drvobriznika, malih bica nalik drvetu koji ga cuvaju. Nakon eci peci pec izbora resio sam da izaberem drvobriznike sto se ispostavilo kao tacan odgovor. Usao sam  u sobu i, iako nisam morao, obukao odoru. Kragnu bele kosulje ucvrstila je kravata u zastitnim bojama Revenclava na koju je dosao sivi dzemper bez rukava koji je delimicno prekrivala duga crna odora sa dugim sirokim rukavima. Ne znam zasto ali sam osecao strasnu zelju da je obucem, da se sto vise stopim sa ovom fenomenalnom gradjevinom. Posle nekoliko sati koje sam proveo gledajuci kroz prozor otisao sam na dorucak u drustvu Narcise i blizanaca od kojih se nisam razdvajao. Seli smo na sredinu velikog revenclavskog stola i strpljivo sacekali ostale. Kada se sto gotovo napunio ucenicima culo se blagu PUF i sto se napunio hranom. Sa stomacima punim hrane otisao sam u kabinet cini zajedno sa grupicom od oko desetak clanova. Iz treceg puta pronasli smo kabinet i medju prvima usli unutra. Ucionica je bila gotovo potpuno drvena. Zidovi opasani policama sa knjigama ogradjivali su guge klupe za kojima smo sedeli. Posle duzeg cekanja na vratima se pojavio i glavesina. Bio je to patuljak. Izuzetno nizak, starii covek izuzetno veselog izraza lica. Cas je protekao tako sto smo se predstavili i zatim opusteno pricali o svemu sto nas zanima. Bilo je preko hiljadu pitanja na koje je profesor Flikvik smireno odgovarao. Tog dana imali smo jos dosta casova. Svi casovi su bili gotovo identicni. Profesori bi nam se predstavili, izlozili program nastave za ovu godinu a kasnije opusteno razgovarali sa nama. Svi sem profesora Severusa Snejpa koji je uleteo u kabinet koji je vise licio na srednjovekovnu tamnicu. Poceeo je sa tim da necemo morati da koristimo glupi stapic a zavrsio sa ispitivanjem svih nas, rejveklovaca o raznim napitcima i sastojcima. Bio je to najdosadniji cas do sada. Sve o cemu sam razmisljao je kako izdrzati Snejpa narednih sedam godina.

Velika sala

 Na peronu je idalje haos, ljudi je sve vise. Kuda god da pogledam vidim te pateticne zagrljaje i oprostaje koji se ponavljaju iz godine u godinu. Zbog mog mentalnog zdravlja rado cu se vratiti duhovima proslosti i secanjima.Gromada je otvorila jos jedna velika, ovoga puta pozlacena vrata i nasli smo se u velikoj prostoriji sa 4 dugacka drvena stola i 1 poprecno postavljenim dosta kracim stolim. Dok smo hodali ka mestu koje nam je pokazano osecao sam radoznale poglede starijih ucenika, gotovo da sam mogao da im osetim dah radoznalosti na vratu. Ne znam kako ali sam uvek mogao da procenim da li me neko gleda i koliko je pogled dobronameran. Prisli smo pozlacenom stalku koji je krasila velika zlatna sova sa nekoliko istopljenih sveca. U jednom od napada nervoze slucajno sam poglaedao na gore i video tavanicu. Razrogacio sam oci i time svima dao do znanja u sta da gledaju. Umesto cigala i gredi koje bi trebalo tu da se nalaze nalazilose ogromno platno na kome je bilo nacrtano nebo. Cudno je to sto to nije bio samo crtez, delovao je tako realno, tako moguce. Bilo je gotovo savrseno. Trenutke divljenja iznenada je prekinuo strasno prodoran glas koji je pozivao na tisinu. Toliko sam se uplasio da sam gotovo poskocio i iznenada pogledao ka mestu sa kojeg sam pretpostavljao da glas potice. Ispred pozlacenog stalka stajao je izuzetno star catrrobnjaku sivkastoplavoj odori sa siljatim sesirom i dugom sedom bradom iznad koje su bile tako prodorno plave oci da nisam mogao da skinem pogled sa njih. Potom, strogost je zamenio veliki osmeh koji nam je pozeleo dobrodoslicu. Iza, kako se ispostavilo, direktora sedeli su ostali profesori sa njarazlicitijim izrazima lica, od prenerazenosti preko srece do ravnodusnosti. Direktor, Albus Dumbledore, pozvao je Minervu McGonagel, profesorku preobrazavanja koja nam je objasnila sistem razvrstavanja. Trebalo je da sednemo na jednu stolicicu pored nje i stavimo neki stari crni, pocepani i prasnjavi sesir na glavu, nista lakse. Iznenada, kao grom iz vedra neba sesir je progovorio. Otpevao je neku pesmo u, koliko sam shvatio stvaranju Hogwartsa a zatim ponovo ucutao. Ukrucena profesorka preobrazavanja razmotala je pergament i pocela da nas proziva. Jedan po jedan, preplaseni prvacici su prilazili sesiru. Kada bi im profesorka spustila sesir on bi malo razmisljao i dreknuo jednu od kuca kojoj dete pripada. Nakon jedne bucnaste hufflepof-ovske devojcice profesorka Minerva procitala je moje ime. Iako sam se svo to vreme psihicki pripremao za to, odjednom sam poceo da osecam tremu, mucninu i klecanje u kolenima. Ne pamtim da sam ikada u zivotu bio preplaseniji. Polako sam seo na stolicu. Bio sam ukocen od straha. U jednom trenutku sam osetio topao obruc na glavi i shvatio da je sesir stavljen. Mozda mi se pricinjavalo od abnormalnog straha ali mislim da sam osecao neko peckanje, neku toplinu, osecao sam da mi se nesto desava u glavi. Iako svi kazu da je trajalo samo nekoliko sekundi sve mi je trajalo kao citava vecnost. Video sam zaintrigirana lica starijih ucenika i ista ona preplasena lica dece. Osecao sam snazno lupanje srca, drhtavicu, nervozu, osecao sam puno istovremenih potresa i idalje mi je sve to strasno konfuzno. Sesir je najzad uzviknuo „Revenclaw“. Bilo je to ono sto sam dugo cekao da cujem. Presrecan, skocio sam sa stolice i umalo prevrnuo profesorku. U trenutku sam zamisljao izraze lica mojih roditelja kada cuju. Video sam odusevljenje medju ucenicima revenclava. Sa licem preko kog se prostrao ogroman osmeh seo sam za revenclavski sto. Osecaj je bio divan. Sedeo sam u najmagicnijoj skoli za stolom sa najintaligentnijim ucenicima. Nista bolje nisam mogao zamisliti. Sedeo sam i duboko disao dok sam u sebi skakao pevao i trcao. Odmah zamnom za stolicu je sela narcisa, nakon nje neki decko posle kog su dosli blizanci pa nakon njih dvoje Michael. Blizanci i Narcisa su nakon razvrstavanja seli za moj sto dok je Michael pao u Hufflepuf. Sve je bilo kao u snu. Moji prijatelji, skola, kuca, ja zaista nikada nisam bio srecniji. Kada su svi ucenici razvrstani pred stalak je ponovo stao direktor i jos jednom nam pozeleo dobrodoslicu cestajuci nam na razvrstavanju. Na kraju govora pozeleo nam je ukusnu veceru. Veceru? Nista mi nije bilo jasno. Stolovi za kojima smo sedeli bili su potpuno prazni. Medjutim, u trenu se sto ispuni najraznovrsnijom i najobimnijom hranom koju sam u zivotu video. Bilo je krem-piva, soka od bundeve, tostova. Bilo je hrane kakva se moze samo zamisliti. Svi, kolikonas ima bacili smo se na hranu kao da je poslednji obrok koji cemo imati u zivotu. Jeli smo dok smo bili gladni, zatim dok smo mogli da zvacemo da bi na kraju zavrsili sa pretovarenim stomacima toliko da smo se jedva kretali.  

Prvo marsiranje skolom

 Asistenti su nas, prvake odveli u spavaonice. Cim smo svi mi, prvaci izasli iz sale rastalismo se sa Sliterincima i Haflpovcima a mi smo se zajedno sa Grifindorcima uputili ka velikom stepenistu. Isli smo hodnicima uglacanog kamena koje su delimicno osvetljavale svece poredjane duz glatkih zidova. Svece su osvetljavale i metalne oklope drevnih vojnika od kojih se svetlost odbijala i pruzala savrsen utisak. Sigli smo u podnozije velikih kamenih stepenica koje su se pruzale do samog vrha. Visoke zidove krasili su portreti raznih carobnjaka i vestica koji su nam se ljubazno javljali i znatizeljno upitkivali. Kako smo zakoracili na stepenice primetili smo da se neke stepenice pri vrhu pomeraju, kad je asistent video nase sablazne poglede mirno je uzviknuo „ da i pripazite na stepenice, vole da se menjaju.“ Zbunjeno i preplaseno nastavili smo penjanje. U jednom trenutku smo se drastavili sa Grifindorcima tako da smo penjanje stepenicama koje se na svakih nekoliko trenutaka trzali zato sto se tlo na kome hodamo pomera i zavrsi na potpuno drugom izlazu. Na jedvite jade stigli smo do petog sprata. Nije bilo nimalo lako da se u isto vreme koncentrisemo i na predavanja asistenata i na stepenice i na sve te portrete koji nas svako malo nesto zapitkuju.  Primetio sam a svaki sprat izgleda manje vise isto. Svaki sprat je bio izgradjen od uglacanog kamena od poda do plafona sa dosta metalnih oklopa i vrata. Peti sprat je takodje bio kamen. 

Revenclawski dnevni boravak

  Prisli smo jednom prolazu kroz koji smo prosi i poceli da se penjemo strmim spiralnim stepenicama. Izasli smo na vrhu i pred nama se ukazao zid na cijem sredistu se nalazio bronzani grb revenclava. Asistent je kucnuo u grb a bronzani orao otvoriokljun i pitao: „ nit je konj, nit je ptica. Kljun ima a dlakom je pokriven. Kasom trci a krilima leti.“. svi smo se nemo pogledali, iskreno nisam imao pojma o cemu ovo prica. Asistent je mirnim tonom i potpuno samouvereno rekao da je u pitanju hipokrif. Odgovor je bio tacan i ukazala su s otvorena vrata kroz koje smo usli u veliki dnevni boravak. Velika plavo zuta garnitura bila je postavljena oko kamina. Iza nje nalazio se veliki ormar sa puno knjiga pehara i puno nekih sitnica koje imaju veliku proslost. Na jednoj drvenoj komodi nalazila se mermerna statua Rovene Rejvenklo, osnivacu ove kuce na cijoj glavi se nalazila kopija dijademe. Asistenti su nam pokazali ulaze u spavaonice i zatim izasli. Dugo smo se nemo gledali a onda je pocela lagana diskusija o najrazlicitijim temama. Daniel i ja smo dobili dvokrevetnu sobu i odmah se zaputili u nju. Bila je mala ali veoma lepa. Imala je dva kreveta sa baldahinima, jedan radni sto. Veliki gardarober i tri prozora sa kojih imamo pogled ka kvidickom terenu i zabranjenoj sumi. Sve u svemu. Nikada u zivotu nisam bio srecniji. Stavio sam kavez sa sovom na sto i pustio reja, moju malu macu koju sam prilicno zavoleo. Rej i ja bacili smo se na moj meki somotom, prekriveni krevet. Nisam u njemu bio budan ni deset sekundi. Utonuo sam u dubok i bezbrizan san. Bio je to poslednji dan bez nastave.  

Poslednji bezbrizni dani..................

Do Dijagon aleje

 Nakon sto sam prosao vec rutinsku destinaciju od kuce do Dijagon aleje da bih se vratio kuci, nakon cega cdosao u Kings Kros I napokon usao u peron devet I tri cetvrtine I seo u prazan peron Hogwarts expresa iscekivajuci prijatelje gledao sam kroz prozor. Predamnom se ukazala slika srecnih roditelja kako dovode decu I sa suzama u ocima se eprastaju od njih. Video sam presrecnu decu kako sa strahopstovanjem gledaju voz, peron, ucenike… sve u svemu video sam scenu koja se ponavljala iz godine u godinu. Tako je bilo I pre pet godina kada sam  I ja bio prvak. Cim mi je taj period pao napamet pred ocima su mi se ukazale scene istog ovog dana pre toliko godina. Kao hipnotisan utonuo sam u karirano sediste vagona I pustio moju proslost da prevlada nad mojom sadasnjoscu. Bio je vec kraj avgusta I blago histericno sam iscekivao sovu kojom bi me Hogwarts, najveca skola za vestice i carobnjake, bozvao da budem njihov ucenik. Bio sam skoro siguran da ce me pozvati. Moji roditelji su isli u tu skolu a ja sam prvi put iskoristio magiju jos 7 godina ranije. Na moj 4. rodjendan sam telekinezom privukao tortu koja je stajala na samom kraju stola. Svaki dan sam provodio na prozoru moje sobe iscekivajuci da vidim sovu kako mi donosi pergament kojim me poziva. Kad god bi stigla bilo koja sova u kucu strcao bih na prozor na koji je usla i trazio Hogwartski logo. Medjutim to su bile samo novine ili pisma prijatelja. Jednog dana za vreme rucka cuo sam blago kuckanje na prozor iz kuhinje. Brzo sam progutao nesazvakano parce barene mandagore i, boreci se da se ne zadavim, otrcao u kuhinju. Vec sa vrata prepoznao sam crveni vostani pecat skole. Pao mi je kamen sa srca. Bio je to toliko zeljen, toliko iscekivan dogadjaj. Trkom sam dotrcao do prozora i otvorio ga. Velika bela sova rasirila je svoja velika krila i nonsalantno uletela unutra. Strgao sam joj paket sa noge nasta se ona uzbudila i odletela. Srecan sam usao u trpezariju, otvorio pismo i poceo da ga citam na glas treperavim glasom. Moji su bili srecni gotovo koliko i ja. Celog dana mi je svaka druga recenica bila pitanje kada cemo u Diagon aleju. sutradan smo konacno i otisli. Kmoja majka je usla u kamin, uzela rukohvat Flu praha bacila ga u kamin i nestala u smaragnozelenim plamenovima koji su se podigli do vrha kamina osvetljavajuci pritom celu prostoriju zelenim svetlom. Tada je moj ocac uveo mene u kamin, dao mi rukohvat Flu praha i, videvsi da mi se ruka trese od straha, do najsitnijih detalja objasnijo proces prrebacivanja, bacio sam prah u kamin, drhtaim glasom rekao destinaciju i utonuo u zelenu svetlost koja je blestala svuda oko mene. Nakon nekoliko trenutaka nalazio sam se u tmini, u bezvremenskom prostoru, sve oko mene je bilo crno a ja sam se vrteo neverovatnom brzinom, bilo mi je muka i zeleo sam da e sve ovo sto pre zavrsi. Zatim sam video procep iza kog je moja majka stajala i gledala ka unutra. Kada sam mu prisao svom snagom sam se gurnnuo u njega. A tada se sve okrenulo naglavacke. Osetio sam suncevu svetlost na svojoj kozi i znao sam da sam konacno izasao iz onog haosa, kada sam otvorio oci shvatio sam kako lezim na uglacanom drvenom podu. Podigao sam glavu i osetio necije ruke na meni, bila je to moja majka koja me je podigla. Pogledao sam oko sebe i shvatio da se nalazim u nekoj krcmi, ispred mene je bio veliki stari sank a oko mene stari drveni prasnjavi stolovi od kojih su samo njih nekoliko bili zauzeti. Iznad mene nalazile su se drvene grede koje su ojacavale kamenu tavanicu. Bila je to krcma „Probuseni kotao“. Nakon nekoliko sekundi iz kamina je nonsalantno isetao moj otac i ubrzo smo bili spremni za nove pobede. Teturajuci se za mojim roditeljima koji su se uputili ka skladistu sa mucninom u stomaku stigao sam do velikog i masivnog zida od cigala na kraju skladista gde su me moji cekali. Moj otac je svojim dugim i tankim stapicem lupnuo nekoliko cigala i ubrzo se pred nama ukazao prolaz u jednu dugu i siroku ulicu sa cijih strana su se nalazile nacickane prodavnicice sarenih izloga. To je bilo to Dijagon aleja konacno.

Dijagon aleja

 Sve te lepe uspomene koje su navirale kao planinski potoci u prolece nakratko je prekinuo pisak parne lokomotive koja je obavestavala da ce voz krenuti za sat vremena, ipak samstigao prerano.Nakon kratkog povratka u realnost misli su mi ponovo bile zaokupirane secanjeima.Iako sam tada lagano hodao jedva sam se suzdrzavao da ne potrcim ka izlozima ka ljudima, da konacno osetim taj dugo iscekivani magicni svet. Duboko sam disao, trudio se da stopalima sto vise pokrivam zemlju, pokusavao sam na sve nacine da se prosto uzivim i upustim u ovaj, za mene ne istrazeni, svet. Za pocetak smo otisli u Gringots. Najvecu i najsigurnije mesto u carobnjackom svetu. Bila je to ogromna zgrada sagradjena od belog mermera. Moja majka je rekla mom ocu da on udje i uzme dovoljno novca kojim cemo moci da kupimo sve sto mi treba a da ce ona ostati samnom jer ne zeli da vucem kosmare i traume od tako neljubaznih i prepotentnih goblina. Moja majka inace kae da nije rasista i da voli sve oblike zivota podjednako. Uzivao sam u pogledu na sve te nacickane prodavnicice sa jos nacickanijim izlozima. Dok smo cekali da se moj otac vrati moja majka mi je uvela u Medenog vojvodu. Bio je to jedan od najlepsih prizora u mom zivotu. Sve je bilo sareno i ukusno. Zidove su krasile police sa raznim slatkisima od koje vecinu nikada nisam ni video a kamoli probao. Kupila mi je nekoliko cokoladnih zabica i jos par lizalica nakon cega sam teska srca napustio ovaj raj za decu. Dok sam se borio sa poslednjom cokoladnom zabicom koja mi se koprcala u ustima video sam mog oca kako izlazi iz banke. Konacno smo bili spremni da se bacimo na pravu i ozbiljnu upovinu. Isli smo po spisku koji je moja majka napravila. Zadivljujua stvar vezana za moju majku je ta da ona za sve ima spisak po kome ide, e to je organizovanost. Prvo smootisli kod Olivandera, jednog od najboljih spravljaca stapica na svetu. Bilo je to ono najvaznije, ono sto carobnjaka cini time sto jeste, stapic. Prodavnica je bila prilicno oronula i prasnjav, na jednoj pokluizlizanoj dasci zlatnim slovima je pisalo „Olivander“. Usli smo unutra i zatekli cuvenog stapicmajstora kako pakuje neke stapice u kutije. Cim nas je video skocio je na noge dok je njegovo staro lice krasio sirok osmeh. „O zar je vec doslo vreme da nam se mali Remi upusti u svet carobnjastva? Tede, Bela kako ste?“,obratio nam se ljubazni majstor. Nakon nekoliko minuta prijatnog caskanja Olivander me pogledom odmeri i zamisljen skrete u jedan od, stapicima prepunjen, stand. Kroz nekoliko sekundi pojavi se noseci tri stapica za koja je mislio da ce mi verovatno odgovarati. „ Sta tu ima da mi odgovara, dajte bilo koji samo da nema neke cvetice po sebi.“ Rekao sam.„ A ne, stapic bira carobnjaka a ne obrnuto, ne funkcionise svaki stapic dobro u svacijim rukama, osetices kada dodje onaj pravi“ rekao mi je Oivander.Pomalo zbunjen uzeo sam prvi.„bukovina, 35 cm dug, srz od zmajevog srcanog nerva“obavestio je OlivanderZamahnuo sam njime i razneo bokal vode na stolu. Brzo sam ga preplaseno spustio i uzeo drugi.„ hrastovina, 37 cm dug, srz od feniksovog repnog pera“ ponovo je izdeklamovao majstor.Tada sam osetio toplinu koja je prvo zahvatala ruku a potom citavo telo, pretrnuo sam i osetio kako energija tece mojim venama izmesana sa mojom cistom krvlju. To je bilo to, znao sam. Konacno sam drzao stapic u rukama, i to moj asamo moj, stapic koji je namenjen meni, koj meni pripada, bio je to najsrecniji trenutak u mom zivotu. Kako smo se svi slozili da je to onaj pravi moj otac ga je ponosito platio i stapic smo mogli da precrtamo sa spiska. Sledeca na redu bila je odora. Otisli smo kod madam Aljkavuse, velike otmene prodavnice na samom pocetku aleje. Cim smo usli dva krojacka metra su poletela ka meni i pocela da mi uzimaju dimenzije. Pretrnuo sam od straha, bilo je to tako neocekivano, tako iznenadno. Videvsi to moji su se zajedno sa Aljkavusom slatko ismejali nakon cega su stupili u lagano caskanje sa njom. Bila je to strasno ekscentricna zena. Njena kovrdzava kosa bila je vezana u rep koji je licio na otrcanu melu dok su joj ruke bile glatke i rumene kao i obrazi. Cim su se metri pomerili od mene izdahnuo sam vazduh koji se nisam usudjivao izdahnuti za vreme ovog cudnog postupka. Cim je aljkavusa uzela moje mere zamahnula je kratkim i zdepastim stapicem i dve  odore sa police su poletele i pale mi u narucije, jos jedan sok, zaista cu izbegavati ovu prodavnicu ubucue. Uzelismo jos i jedan siljati sesir i ogrtac sa kapuljacom. Kada smo konacno i ovo precrtali sa spiska otisli smo do „kinjavka“ za pera, pergamene i mastila. Mala prodavnica bial je smestena na samamo uglu aleje. Ionako mali prostor su zauzimale gomile pergamenata i pera koji su svakog casapretili da padnu i zatrpaju nas. Sve je mirisal na pergament. Uzeli smo 3 paketa pergamenata 10 pera svih velicina i 3 pbocice mastila. Precrtali smo i to i sa nekoliko moljaca skrivenih u garderobi otisli do „brasnjavka i mrljavka“. Jos na nekolikometara od velike i stare biblioteke odeto sam miris ustajalog papira i memle. Kada smo usli docekala nas je skripa merdevina koje su klizile duz polica sa knjigama. Jedne merdevine su doklizile do poice pored nas i sa njih sisao covek kratke plave kose i dugih nogu i ruku. Zatrazili smo mu jedan komplet knjiga za 1. Razred i on ih krajnje profesionalno doneo bez suvisnih osmeha i caskanja. Uz josjednu crtu na spisku posetili smo apoteku u kojoj smo kupili alhemijski pribor za 1. Razred i rukavice od zmajeve koze. Dosla je na red i prodavnica kotlova nakon koje je dosla prodavbnica magijskih sprava u kojoj smo kupili teleskop i heroloski pribor. Iako nisam mogao da igram kvidic u prvom razredu ipak sam nekoliko minuta proveo gledajuci najnoviju metlu „Vatrena strela“ koja je predstavlajla revoluciju u proizvodji metli. Kada su me sa teskom mukom odvojili od izloga otisli smo u Pet Shop u kome su mi moji poklonili veliku belu sovu koja ce mi sluziti kao pismonosa i malo crno mace, mog kucnog ljubimca. Vrativsi se u probuseni kotao zavrsila se i ta epizoda mog zivota. Nakon ne tako slavnog ponovnog putovanja Flu mrezom konacno sam stigao kuci, odvukao sam se u moju sobu i bacio se na veliki mekani krevet prepustajuci pakovanje svih mojih stvari Megi nasem kucnom duhu. Bio je to veliki dan za mene. Konacno sam odskrinuo vrata lavirinta poznatom pod imenom magijski svet. Pre nego sto sam poceo da ga dalje otkrivam trebalo mi je nesto veoma nametljivo, jedan dug i miran san. Sutra je veliki dan za mene, sutr apocinje skola. 

Prvi septembar……….

 

Jutro

 Dok sam mirno plovio u  moru uspomena nesto je moju mirnu plovidbu naprasno prekinulo bili su to neki drugaci koji su hteli da udju u moj kupe.„jel slobodno“, pitao je jedan od malih huflepovaca.„ne“, ostro sam odgovorio.Iako nisam zeleo da ih uplasim video sam da su pretrnuli od glave do pete. Bilo mi je smesno ali sam se ipak suzdrzao i zadrzao ozbiljan izraz na licu tako da su brze bolje otisli. Sada kada sam ponovo sam mogu da nastavim moju plovidbu.Tog, prvoseptembarskog, jutra probudio me je urlik moje majke koji me je zvao na dorucak. Ni sam ne znam kako sam se obukao ni kako sam pogodio vrata moje sobe jer niakda u zivotu nisam ustao ranije. Sisao sam u predvorije i mirisom ocenio gde je trpezarija. Prosao sam kroz masivna drvena vrata i usao u trpezariju. Na samom sredistu velike sobe nalazio se masivni drveni sto sa 10 velikih stolica. Sto je bio prepun hranom, Megi se bas potrudila da mi ulepsa poslednji obrok u ovoj kuci ove godine. Blago otvorivsi oci video sam roditelje koko me presrecno docekuju. Seo sam i pojeo dva parceta tosta na koje sam namazao gusciju pastetu i sve to zalio sokom od bundeve. Dok sam jeo prosto sam osetio srecu i ponoskoji je kuljao iz mojih roditelja. Njihov sin jedinac napokon skolarac. Jos jedan Lupin na Hogwartsu. Iako nisu o tome pricali znao sam da im je zivotna zelja da padnem u Revenclaw ili u krajnjem slucaju Griffindor. Cela moja porodica bila je u Revenclavu, sem mog strica po kome sam i dobio ime koji je bio ponosan grifindorac. Tokom dorucka velika sova uletelaje u kuhinju i bacila primerak „Dnevnog proroka“ pravo na veliku tortu koja je trebala da bude dezert. Moj otac je hitro izsukao stapic i levitacijom bezbedno prizemljio novine. Oduvek sam se divio brzini mog oca, to je verovatno bilo zato sto vec 20 godina radi kao elitni auror pa se vremenom ispraksovao. Naslovnicu je prekrivala velika slika jednog od Askabanovih zatvorenika a iznad nje je pisalo „Sirijus Black na slobodi“. Moj otac je prenerazeno naslovnicu pokazao mojoj majci na sta se ona zagrcnula barenim plumpijem. pretpostavljao sam da ce me narednih sat vremena upozoravati da ne mrdam nigde bez bar dvadeset ljudi oko sebe i bar 2 profesora jer je robijas u bekstvu ali umesto toga moj otac se duboko nasmejao a moja majka kezeci se tapsala. Kada su videli da nista ne razumem moj otac mi je objasnio da je Sirijus njihov drug iz skole i da su se strika Remi  i on sjajno druzili kao i da je on bezpravno zatvoren i da je nevin. Iako mi nista nije bilo jasno nastavio sam pricu o gremlinima koji su mi iscepali poster omiljenog kvidickog tima. Dorucak je tekao mirno i opusteno sve dok se veliki drveni sat nije oglasio recima „ vreme je za skoooooooluuuuuu“. Moj otac je levitiranjem spustio moj kovceg sa sprata i smanjio ga na velicinu galeona. Stavio sam mini kovceg u dzep i izasao u dvoriste. u dvoristu me je sa suzama u ocima ispratila Megi nakon cega smo se zaputili u Kigs Kros. Kako stanica nije bila daleko od kuce otisli smo peske. Stali smo ispred masivnog zida koji je delio perone devet i deset. Nista mi nije bilo jasno. Tada mij e majka objasnila da treba da protrcim kroz zid. Zbunio sam se i uplasio. Da trcim kroz zid, do tada sam mislio da je putovanje kroz kamin najuvrnutija stvar na svetu. Moj otac je potrcao i u trenutku kada je trebalo da se posvim zakonima zdravog razuma zakuca u zid on je prosao i nestao medju ciglama kao da ga nije ni bilo. Red je dosao na mene. Srce mi je lupalo jace nego ikada tako da sam mogao da otkucaje vidim na majci. Oblivn znojem potrcao sam brze nego ikada. Jako sam zazmureo kako ne bih video zid kome se priblizavam. Kada samotvorio oci nalazio sam se u peronu devet i tri cetvrtine. Sve je licilo na bajku. Kameni peron krasio je veliki skerletnocrveno crni parni voz na kome je pisalo „Hogwarts expres“. 

Hogwarts expres

 Srce mi je snazno lupalo, bio sam odusevljen, toliko carobnjaka, toliko magije na jednom mestu. Osecaj je bio savrsen. Prisao sam I dodirnuo voz. U trenuktku kada su se moji topli prsti dotakli hladan metal locomotive voz mi je odgovorio staznim sistanjem kao sneg bele pare kojom je objavljivao skori polazak. Dok sam po peronu hodao gotovo ne dodirujuci zemlju od srece moji roditelji su me preplavljivali savetima o najsitnijim detaljima koje mogu zateci u Hogwartsu. „marljivo uci, ne prepiri se sa ucenicima a narocito ne sa profesorima“ bila je svaka druga recenica koja mi je bila upucena. Nisam mogao da docekam da udjem u voz. Ulazak u voz koji me vodi u najmagicnije mesto na svetu bilo e ono sto sam iscekivao oduvek. Nakon desetak minuta savetovanja grljenja ljubljenja i plakanja mojih roditelja konacno sam usao u voz. Dok sam ulazio morao sam gotovo da istrgnem ruku iz majcinih saka koja me je toplo gledala. Bilo je to previse patetike za moj ukus. Isao sam od kupea do kupea trazeci prvake kako bih se uklopio. U jednom od perona video sam dva prvaka, devojcicu i decaka kao sede i cutke se posmatraju. Usao sam i nervozno im se javio. Kada sam video da im nije nista vise lagodno nego meni malo sam se opustio. Seo sam pored plavokose devojcice i vestacki se osmehnuo. Decak ziftcrne kose pruzio mi je ruku obrativsi mi se „ i ti si prvak zar ne? Ja sam Michael Grint.“. bilo mi je mnogo lakse sto je on poceo razgovor. „pa da. ja sam Remus Lupin i strasno sam uplasen.“ Priznao sam. Upoznavanje je vremenom preraslo u caskanje i tako smo se za tren oka upoznali. Plavokosa devojcica bila je Narcisa Klent. Nekoliko puta je u kupe ulazila prodavacica slatkisa zahvaljuci kojoj smo nase zalihe coko zabica uvek drzali na visokom nicou. U kupe su u medjuvremenu dosli i jedan puniji decak i jos jedna sitna devojcica. Bili su to blizanci Elizabet i Danijel Koneri. Brzo su se uklopili. Prilicno smo se zaneli u razgovor tako da nismo ni primetili koliko smo odmakli. U kupe je usao jedan od asistenata i obavestio nas da se presvucemo u odore. Bio je to prvi put da sa razlogom obucem odoru. Bio sam tako ponosan, tako srecan sto cu napokon biti pravi carobnjak. Vratio sam se nas ediste mirisuci toplu i meku odoru. Nekoliko trenutaka kasnijevoz je uz skripu stao. Pogledao sam kroz prozirna vrata kupea i video stampedo ucenika kako se guraju ka vratima tako da mi je i sama pomisao na to da otvorim vrata i krenem bila mucna. Nakon nekoliko minuta gledanja resili smo da se uguramo u haos. Bilo je bukvalno kao u stampedu. Osecao sam stalne udarce i guranja sa svih strana i iskreno nisam imao pojma kuda hodam. Jednostavno sam isao tamo kuda idu svi. Nisam video nikoga od novopecenih prijatelja ali sam pretpostavio da se provode isto kao i ja. Posle nekoliko minuta guranja i mucenja nasao sam se van voza. Stajao sam tako izgubljeno nekoliko sekundi kada su mi se pridruzili prijatelji iz voza. Svi smo zbunjeno gledali oko sebe u bujicu naroda. Narcisa je prepoznala starijeg brata i pozvala ga. Pekao nam je da stojimo tu i da cekamo da dodje Hagrid i da ce nam on sve objasniti. U tom trenutku mi se i ono malo slozenih kockica rasturilo. Nisam imao veze ni koga cekamo a ni zbog cega cekamo. Ucenici su prolazili i vremenom smo na stajalistu ostali samo mi, prvaci. Bilo nas je dosta, nikad u zivotu nisam video vise vrsnjaka na jednom mestu. Jedina stvar koja me je tesila je ta da su apsolutno svi bili zbunjeni i preplaseni bas kao i ja. Dobro je znati da jos puno ljudi oseca isto sto i vi. 

Hogwarts

 Nismo dugo cekali dok nesto ogromno i cupavo nije stalo ispred nas. To nesto imalo je ogroman krzneni kaput iznad koga se nalalio haos dlaka sa svih strana. Iznenada, to nesto je podiglo saku velicine lopate za sneg u kojoj se nalazio ogromni feljer i dreknuo. Iznenada je ona dlakava lopta dobila velike plave oci i ogromna usta.„Prvaci odide sas mene“ obratio nam se covek velicine trokrilnog ormara.

 Isli smo tako zbunjeni i preplaseni ovog dzina koji nas je vodio ka jezeru. Tu smo videli male drvene camcice i dobili uputstvo da udjemo po grupama u njih. Seli smo i fenjer na vrhu se upalio. Iznenada camci su sami krenuli vodeci nas u najvecu gradjevinu koju sam video u zivotu. Licila je na 3 spojena zamka. Bila je ogromna i drevna bas kao sto sam je zamisljao samo mnogo veca. Kako je bila noc videli smo svetlece pravugaonike koji su davali dovoljno jasan uvid u velicinu ove skole. Konacno Hogwarts. O ovom danu sam sanjao, mastao, zbog ovoga sam ziveo. Sto smo bili blize zamak je bivao sve veci i veci. Kada smo stigli na drugu obalu jezera izasli smo i uputili se za onom gromadom od coveka. Stigli smo do ogromnih drvenih vrata koa su se otvorila a u nas udario topao vazduh dobrodoslice koji je svakim daskom odisao magijom. Osecaj je bio neopisiv, venomenalan. Sve je svetlelo zuckastom bojom sveca koje su obasjavale celu skolu. A onda smo krenuli unutra. Nikada necu zaboraviti prvi korak. Kada je moja noga dotakla uglacani kamen predvorija. Bio je hladan kao i svaki drugi ali za mene bio je nesto najmagicnije sa cim sam imao kontakt. Udisao sam duboko, koracao smelo, jednostavno sam hteo da sto vise od ove skole postane na neki nacin deo mene. Jednostavno je bilo savrseno.

.......................Remus Lupin....................

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.