.....nastavak 5.......
Preobrazavanje
Nase opusteno caskanje uz vrlo ceste napade smeha prekinula je skripa vrata kupea. Videvsi da su u kupe usli Elizabet i Daniel svi smo skocili i poceli da se grlimo. Sa njima nemamo bas puno kontakata jer zive veoma daleko tako da se nismo ni culi ni videli jako dugo. Seli su i prikljucili se nasim prisecanjima.„jel se secate kada smo u prvoj godini preobrazavali misa u casu?“ upitao je daniel nasta smo svi poceli grohotno da se smejemo.Preobrazavanje je bio vrlo tezak predmet. Trebalo je puno znanja, tacnosti i koncentracije. Uzgred, svi smo se plasili prekornog pogleda profesorke Minerve koja nam je ovaj predmet predavala. Na jednom od casova trebalo je da preobrazmo poljskog misa u kristalnu casu. Videvsi sta radimo prilicno sam se unervozio. To nije bila ni malo laka cin i svi smo to znali. Profesorka je potapsala stapicem svog misa i osorno izgovorila cin. U treptaju oka mis se pretvorio u lepu i elegantnu kristalnu casu. Videvsi sta je trebalo da radimo bacili smo se na posao. Dotakao sam stapicem misa i iz sve snage se skoncentrisao na njega. Promrmljao sam cin i kraickom oka pogledao misa koji je sada imao kristalni rep i brkove. Przo sam ponovo zazmurio i ponovio postupak. Ovoga puta mis je imao stakleno krznoi noge uobliku stalka. Uspaniceno sam zazmurio i ponovo pokusao. Sada je umesto misa ispred mene stajao potpuno kristalna skulptura misa.„ sta je Lupine ne ide ti bas ovo sa koncentracijom. Pa nije ti ovo odbrana od mracnih vestina na kome ti tvoj tecica da dvadeset poena kad god i pomislis na njih a?“ prokomentarisala je sliterinka izuzetno masne kose.„Ana mislim da te je neko na casu mog tece pogodio masnom loptom u glavu. Mada mozda i gresim, ukoliko nisi prala kosu mesecima eto odgovora.“ Pun sebe odgovorio sam joj.Nadmena devojcica okrenula je glavu i nastavila da pokusava ignorisuci podsmehe svih u kabinetu. Moj cetvrti pokusaj bio je uspesan. Konacno je mis prerastao u casu. Doduse prilicno jednostavnu, ali ipak casu. Bio sam tako ponosan. Prvi put da na preobrazavanjima uradim nesto medju prvimaLetenje
Pred kraj drugog tromesecja oglasnom tablom se prostreo plakat o prvom casu letenja za prvake. Zapravo bio je to prvi izborni predmet u nasem skolovanju. Bio sam presrecan i vec sam znao da cu biti prvi u redu za prijavljivanje. Na svu srecu cas je bio tog dana tako da sam izbegao svo ono odbrojavanje i neprespavane noci. Nakon astronomije na kome sam vise gledao u blisku buducnost nego u marsove satelite otrcao sam u dvoriste skole. Na jednoj klupi sedela je ekscentricna profesorka Buckuris koja nam je drzala ovaj kurs letenja. Prisao sam joj i uzurbano predao svitak pergamenta popunjenog formulara. „oho, bas si poranio, ti izgleda bas volis letenje“, rekla mi je profesorka„malo je reci da ga volim, letenje je nesto o cemu mastam godinama“ ushiceno sam joj odgovorioTim recima je poceo nas lagani razgovor kome su se vremenom prikljucili i mnogi zainteresovani ucenici. Kada je profesorka ocenila da niko vise nece doci naglo je ustala i lupnula stapicem po jednom povecem sanduku kraj nas. Istog casa gomila metli je poletela i poredjala se u linij. Uz svaku metlu stao je po jedan od nas. Moja metla, kao i vecina drugih, bila je veoma stara, mislim da je upitanju bila zakrpljna cistacica sa, ocigledno, poduzom karijerom. Lak sa drske gotovo da je potpuno nestao ostavljajuci za sobom trulo drvo. Rep metle nije bio nista manje ocuvan od drske. Rascupane grancice i zicice virile su na sve strane. U zivotu nisam video stariju metlu. Profesorka nam je na brzinu ispricala nesto o metlama kao i nacin upravljanja njome i ocas posla smo bili spremni za poletanje. Profesorka je na svojoj, novoj, metli poletela prva i ohrabrila nas. Sve metle su pale na zemlju i trebaloje da ih prizovemo. Ispruzio sam ruku i ponavljao: „GORE“ dok se metla polako cimala na zemlji. Svaki put bi se sve jace mrdnula i nakon nebrojano pokusaja nasla mi se u ruci. Zajahao sam je i lagano cimnuo. Osecaj je bio divan. Lagano sam se podizao u vazduh. Jesenji vetar sibao mi je lice sto mi ni najmanje nije smetalo da uzivam u savrsenom osecaju letenja. Polako sam pokusvao da se okrenem, zatim poletim ka napred, da zaustavim metlu, ali nista od toga nije bilo tako lako kao sto je izgledalo. Metla se cimala i kocila na svakih nekoliko trenutaka. Iznerviran trznuo sam je malo jace i to je upalilo. Metla je krenula neverovatnom brzinom preteci da se smrvi o zidine zamka. Pokusao sam da je okrenem ali nije bilo sanse, kao da je sam razmisljala. Nisam mogao tacno da ocenim koliko je daleko zid jer mi je hladni vetar mutio pogled. Strasno sam se zbunio i nisam imao pojma sta da radim. U jednom trenutku metla je stala i ostala da lebdi u vazduhu zajeno samnom. Nisam mogao da se pomerim. Polako sam klizio ka polazistu i vremenom shvatio da me je profesorka pogodila IMOBILO kletvom. Lagano me je spustila na zemlju i ohrabrila da probam opet. Hteo sam u zemlju da propadnem. Videvsi da nisam jedini koji je neslavno zavrsio prvi let resio sam da ipak probam opet. Ovog aputa bio sam spremniji. Nesigurno sam zajahao metlu i lagano je cimnuo. Metla je poletela i krenuo sam ka sumi. Kako je vreme prolazilo polako sam poceo da shvatam princip rada. Kretao sam se sve brze i sve sigurnije. Leteo sam nad jezero srebrne boje i drveca sa zlatno zutim liscem. Nije mi smetao ni vetar, ni preterana vlaznost vazduha, bilo je to ono sto sam jako dugo cekao. Srce mi je bilopuno neke srece, neke neobjasnjive energije koja mi je ispunjavala svaki milimetar tela. Okrenuo sam se i klizeci sam se vratio na plato sa kog sam krenuo. Jedini problem mi je bio da sidjem. Polako sam vrh metle gurao na dole i metla je bila bliza tlu. Zaustavio sam se i krenujo nogom ka zemlji kako bih sjahao sa nje. Medjutim, metla se okrenula i ja sam se za tili cas nasao n azemlji. Brzo sam ustao ne skidajuci pogled sa lica i glasno izgovarajuci: „bilo je prelepo“. Cas se zavrsio a ja sam se trkom vratio u boravak kako bih svima ispricao nedavni dozivljaj sa metlom. Naravno napisao sam tri idennticna pisma koje sam poslao rodbini, jednostavno su svi morali da znaju da sam konacno doziveo car letenja.
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi