Velika sala
Na peronu je idalje haos, ljudi je sve vise. Kuda god da pogledam vidim te pateticne zagrljaje i oprostaje koji se ponavljaju iz godine u godinu. Zbog mog mentalnog zdravlja rado cu se vratiti duhovima proslosti i secanjima.Gromada je otvorila jos jedna velika, ovoga puta pozlacena vrata i nasli smo se u velikoj prostoriji sa 4 dugacka drvena stola i 1 poprecno postavljenim dosta kracim stolim. Dok smo hodali ka mestu koje nam je pokazano osecao sam radoznale poglede starijih ucenika, gotovo da sam mogao da im osetim dah radoznalosti na vratu. Ne znam kako ali sam uvek mogao da procenim da li me neko gleda i koliko je pogled dobronameran. Prisli smo pozlacenom stalku koji je krasila velika zlatna sova sa nekoliko istopljenih sveca. U jednom od napada nervoze slucajno sam poglaedao na gore i video tavanicu. Razrogacio sam oci i time svima dao do znanja u sta da gledaju. Umesto cigala i gredi koje bi trebalo tu da se nalaze nalazilose ogromno platno na kome je bilo nacrtano nebo. Cudno je to sto to nije bio samo crtez, delovao je tako realno, tako moguce. Bilo je gotovo savrseno. Trenutke divljenja iznenada je prekinuo strasno prodoran glas koji je pozivao na tisinu. Toliko sam se uplasio da sam gotovo poskocio i iznenada pogledao ka mestu sa kojeg sam pretpostavljao da glas potice. Ispred pozlacenog stalka stajao je izuzetno star catrrobnjaku sivkastoplavoj odori sa siljatim sesirom i dugom sedom bradom iznad koje su bile tako prodorno plave oci da nisam mogao da skinem pogled sa njih. Potom, strogost je zamenio veliki osmeh koji nam je pozeleo dobrodoslicu. Iza, kako se ispostavilo, direktora sedeli su ostali profesori sa njarazlicitijim izrazima lica, od prenerazenosti preko srece do ravnodusnosti. Direktor, Albus Dumbledore, pozvao je Minervu McGonagel, profesorku preobrazavanja koja nam je objasnila sistem razvrstavanja. Trebalo je da sednemo na jednu stolicicu pored nje i stavimo neki stari crni, pocepani i prasnjavi sesir na glavu, nista lakse. Iznenada, kao grom iz vedra neba sesir je progovorio. Otpevao je neku pesmo u, koliko sam shvatio stvaranju Hogwartsa a zatim ponovo ucutao. Ukrucena profesorka preobrazavanja razmotala je pergament i pocela da nas proziva. Jedan po jedan, preplaseni prvacici su prilazili sesiru. Kada bi im profesorka spustila sesir on bi malo razmisljao i dreknuo jednu od kuca kojoj dete pripada. Nakon jedne bucnaste hufflepof-ovske devojcice profesorka Minerva procitala je moje ime. Iako sam se svo to vreme psihicki pripremao za to, odjednom sam poceo da osecam tremu, mucninu i klecanje u kolenima. Ne pamtim da sam ikada u zivotu bio preplaseniji. Polako sam seo na stolicu. Bio sam ukocen od straha. U jednom trenutku sam osetio topao obruc na glavi i shvatio da je sesir stavljen. Mozda mi se pricinjavalo od abnormalnog straha ali mislim da sam osecao neko peckanje, neku toplinu, osecao sam da mi se nesto desava u glavi. Iako svi kazu da je trajalo samo nekoliko sekundi sve mi je trajalo kao citava vecnost. Video sam zaintrigirana lica starijih ucenika i ista ona preplasena lica dece. Osecao sam snazno lupanje srca, drhtavicu, nervozu, osecao sam puno istovremenih potresa i idalje mi je sve to strasno konfuzno. Sesir je najzad uzviknuo „Revenclaw“. Bilo je to ono sto sam dugo cekao da cujem. Presrecan, skocio sam sa stolice i umalo prevrnuo profesorku. U trenutku sam zamisljao izraze lica mojih roditelja kada cuju. Video sam odusevljenje medju ucenicima revenclava. Sa licem preko kog se prostrao ogroman osmeh seo sam za revenclavski sto. Osecaj je bio divan. Sedeo sam u najmagicnijoj skoli za stolom sa najintaligentnijim ucenicima. Nista bolje nisam mogao zamisliti. Sedeo sam i duboko disao dok sam u sebi skakao pevao i trcao. Odmah zamnom za stolicu je sela narcisa, nakon nje neki decko posle kog su dosli blizanci pa nakon njih dvoje Michael. Blizanci i Narcisa su nakon razvrstavanja seli za moj sto dok je Michael pao u Hufflepuf. Sve je bilo kao u snu. Moji prijatelji, skola, kuca, ja zaista nikada nisam bio srecniji. Kada su svi ucenici razvrstani pred stalak je ponovo stao direktor i jos jednom nam pozeleo dobrodoslicu cestajuci nam na razvrstavanju. Na kraju govora pozeleo nam je ukusnu veceru. Veceru? Nista mi nije bilo jasno. Stolovi za kojima smo sedeli bili su potpuno prazni. Medjutim, u trenu se sto ispuni najraznovrsnijom i najobimnijom hranom koju sam u zivotu video. Bilo je krem-piva, soka od bundeve, tostova. Bilo je hrane kakva se moze samo zamisliti. Svi, kolikonas ima bacili smo se na hranu kao da je poslednji obrok koji cemo imati u zivotu. Jeli smo dok smo bili gladni, zatim dok smo mogli da zvacemo da bi na kraju zavrsili sa pretovarenim stomacima toliko da smo se jedva kretali. Prvo marsiranje skolom
Asistenti su nas, prvake odveli u spavaonice. Cim smo svi mi, prvaci izasli iz sale rastalismo se sa Sliterincima i Haflpovcima a mi smo se zajedno sa Grifindorcima uputili ka velikom stepenistu. Isli smo hodnicima uglacanog kamena koje su delimicno osvetljavale svece poredjane duz glatkih zidova. Svece su osvetljavale i metalne oklope drevnih vojnika od kojih se svetlost odbijala i pruzala savrsen utisak. Sigli smo u podnozije velikih kamenih stepenica koje su se pruzale do samog vrha. Visoke zidove krasili su portreti raznih carobnjaka i vestica koji su nam se ljubazno javljali i znatizeljno upitkivali. Kako smo zakoracili na stepenice primetili smo da se neke stepenice pri vrhu pomeraju, kad je asistent video nase sablazne poglede mirno je uzviknuo „ da i pripazite na stepenice, vole da se menjaju.“ Zbunjeno i preplaseno nastavili smo penjanje. U jednom trenutku smo se drastavili sa Grifindorcima tako da smo penjanje stepenicama koje se na svakih nekoliko trenutaka trzali zato sto se tlo na kome hodamo pomera i zavrsi na potpuno drugom izlazu. Na jedvite jade stigli smo do petog sprata. Nije bilo nimalo lako da se u isto vreme koncentrisemo i na predavanja asistenata i na stepenice i na sve te portrete koji nas svako malo nesto zapitkuju. Primetio sam a svaki sprat izgleda manje vise isto. Svaki sprat je bio izgradjen od uglacanog kamena od poda do plafona sa dosta metalnih oklopa i vrata. Peti sprat je takodje bio kamen. Revenclawski dnevni boravak
Prisli smo jednom prolazu kroz koji smo prosi i poceli da se penjemo strmim spiralnim stepenicama. Izasli smo na vrhu i pred nama se ukazao zid na cijem sredistu se nalazio bronzani grb revenclava. Asistent je kucnuo u grb a bronzani orao otvoriokljun i pitao: „ nit je konj, nit je ptica. Kljun ima a dlakom je pokriven. Kasom trci a krilima leti.“. svi smo se nemo pogledali, iskreno nisam imao pojma o cemu ovo prica. Asistent je mirnim tonom i potpuno samouvereno rekao da je u pitanju hipokrif. Odgovor je bio tacan i ukazala su s otvorena vrata kroz koje smo usli u veliki dnevni boravak. Velika plavo zuta garnitura bila je postavljena oko kamina. Iza nje nalazio se veliki ormar sa puno knjiga pehara i puno nekih sitnica koje imaju veliku proslost. Na jednoj drvenoj komodi nalazila se mermerna statua Rovene Rejvenklo, osnivacu ove kuce na cijoj glavi se nalazila kopija dijademe. Asistenti su nam pokazali ulaze u spavaonice i zatim izasli. Dugo smo se nemo gledali a onda je pocela lagana diskusija o najrazlicitijim temama. Daniel i ja smo dobili dvokrevetnu sobu i odmah se zaputili u nju. Bila je mala ali veoma lepa. Imala je dva kreveta sa baldahinima, jedan radni sto. Veliki gardarober i tri prozora sa kojih imamo pogled ka kvidickom terenu i zabranjenoj sumi. Sve u svemu. Nikada u zivotu nisam bio srecniji. Stavio sam kavez sa sovom na sto i pustio reja, moju malu macu koju sam prilicno zavoleo. Rej i ja bacili smo se na moj meki somotom, prekriveni krevet. Nisam u njemu bio budan ni deset sekundi. Utonuo sam u dubok i bezbrizan san. Bio je to poslednji dan bez nastave.
Poslednji bezbrizni dani..................
Do Dijagon aleje
Nakon sto sam prosao vec rutinsku destinaciju od kuce do Dijagon aleje da bih se vratio kuci, nakon cega cdosao u Kings Kros I napokon usao u peron devet I tri cetvrtine I seo u prazan peron Hogwarts expresa iscekivajuci prijatelje gledao sam kroz prozor. Predamnom se ukazala slika srecnih roditelja kako dovode decu I sa suzama u ocima se eprastaju od njih. Video sam presrecnu decu kako sa strahopstovanjem gledaju voz, peron, ucenike… sve u svemu video sam scenu koja se ponavljala iz godine u godinu. Tako je bilo I pre pet godina kada sam I ja bio prvak. Cim mi je taj period pao napamet pred ocima su mi se ukazale scene istog ovog dana pre toliko godina. Kao hipnotisan utonuo sam u karirano sediste vagona I pustio moju proslost da prevlada nad mojom sadasnjoscu. Bio je vec kraj avgusta I blago histericno sam iscekivao sovu kojom bi me Hogwarts, najveca skola za vestice i carobnjake, bozvao da budem njihov ucenik. Bio sam skoro siguran da ce me pozvati. Moji roditelji su isli u tu skolu a ja sam prvi put iskoristio magiju jos 7 godina ranije. Na moj 4. rodjendan sam telekinezom privukao tortu koja je stajala na samom kraju stola. Svaki dan sam provodio na prozoru moje sobe iscekivajuci da vidim sovu kako mi donosi pergament kojim me poziva. Kad god bi stigla bilo koja sova u kucu strcao bih na prozor na koji je usla i trazio Hogwartski logo. Medjutim to su bile samo novine ili pisma prijatelja. Jednog dana za vreme rucka cuo sam blago kuckanje na prozor iz kuhinje. Brzo sam progutao nesazvakano parce barene mandagore i, boreci se da se ne zadavim, otrcao u kuhinju. Vec sa vrata prepoznao sam crveni vostani pecat skole. Pao mi je kamen sa srca. Bio je to toliko zeljen, toliko iscekivan dogadjaj. Trkom sam dotrcao do prozora i otvorio ga. Velika bela sova rasirila je svoja velika krila i nonsalantno uletela unutra. Strgao sam joj paket sa noge nasta se ona uzbudila i odletela. Srecan sam usao u trpezariju, otvorio pismo i poceo da ga citam na glas treperavim glasom. Moji su bili srecni gotovo koliko i ja. Celog dana mi je svaka druga recenica bila pitanje kada cemo u Diagon aleju. sutradan smo konacno i otisli. Kmoja majka je usla u kamin, uzela rukohvat Flu praha bacila ga u kamin i nestala u smaragnozelenim plamenovima koji su se podigli do vrha kamina osvetljavajuci pritom celu prostoriju zelenim svetlom. Tada je moj ocac uveo mene u kamin, dao mi rukohvat Flu praha i, videvsi da mi se ruka trese od straha, do najsitnijih detalja objasnijo proces prrebacivanja, bacio sam prah u kamin, drhtaim glasom rekao destinaciju i utonuo u zelenu svetlost koja je blestala svuda oko mene. Nakon nekoliko trenutaka nalazio sam se u tmini, u bezvremenskom prostoru, sve oko mene je bilo crno a ja sam se vrteo neverovatnom brzinom, bilo mi je muka i zeleo sam da e sve ovo sto pre zavrsi. Zatim sam video procep iza kog je moja majka stajala i gledala ka unutra. Kada sam mu prisao svom snagom sam se gurnnuo u njega. A tada se sve okrenulo naglavacke. Osetio sam suncevu svetlost na svojoj kozi i znao sam da sam konacno izasao iz onog haosa, kada sam otvorio oci shvatio sam kako lezim na uglacanom drvenom podu. Podigao sam glavu i osetio necije ruke na meni, bila je to moja majka koja me je podigla. Pogledao sam oko sebe i shvatio da se nalazim u nekoj krcmi, ispred mene je bio veliki stari sank a oko mene stari drveni prasnjavi stolovi od kojih su samo njih nekoliko bili zauzeti. Iznad mene nalazile su se drvene grede koje su ojacavale kamenu tavanicu. Bila je to krcma „Probuseni kotao“. Nakon nekoliko sekundi iz kamina je nonsalantno isetao moj otac i ubrzo smo bili spremni za nove pobede. Teturajuci se za mojim roditeljima koji su se uputili ka skladistu sa mucninom u stomaku stigao sam do velikog i masivnog zida od cigala na kraju skladista gde su me moji cekali. Moj otac je svojim dugim i tankim stapicem lupnuo nekoliko cigala i ubrzo se pred nama ukazao prolaz u jednu dugu i siroku ulicu sa cijih strana su se nalazile nacickane prodavnicice sarenih izloga. To je bilo to Dijagon aleja konacno. Dijagon aleja
Sve te lepe uspomene koje su navirale kao planinski potoci u prolece nakratko je prekinuo pisak parne lokomotive koja je obavestavala da ce voz krenuti za sat vremena, ipak samstigao prerano.Nakon kratkog povratka u realnost misli su mi ponovo bile zaokupirane secanjeima.Iako sam tada lagano hodao jedva sam se suzdrzavao da ne potrcim ka izlozima ka ljudima, da konacno osetim taj dugo iscekivani magicni svet. Duboko sam disao, trudio se da stopalima sto vise pokrivam zemlju, pokusavao sam na sve nacine da se prosto uzivim i upustim u ovaj, za mene ne istrazeni, svet. Za pocetak smo otisli u Gringots. Najvecu i najsigurnije mesto u carobnjackom svetu. Bila je to ogromna zgrada sagradjena od belog mermera. Moja majka je rekla mom ocu da on udje i uzme dovoljno novca kojim cemo moci da kupimo sve sto mi treba a da ce ona ostati samnom jer ne zeli da vucem kosmare i traume od tako neljubaznih i prepotentnih goblina. Moja majka inace kae da nije rasista i da voli sve oblike zivota podjednako. Uzivao sam u pogledu na sve te nacickane prodavnicice sa jos nacickanijim izlozima. Dok smo cekali da se moj otac vrati moja majka mi je uvela u Medenog vojvodu. Bio je to jedan od najlepsih prizora u mom zivotu. Sve je bilo sareno i ukusno. Zidove su krasile police sa raznim slatkisima od koje vecinu nikada nisam ni video a kamoli probao. Kupila mi je nekoliko cokoladnih zabica i jos par lizalica nakon cega sam teska srca napustio ovaj raj za decu. Dok sam se borio sa poslednjom cokoladnom zabicom koja mi se koprcala u ustima video sam mog oca kako izlazi iz banke. Konacno smo bili spremni da se bacimo na pravu i ozbiljnu upovinu. Isli smo po spisku koji je moja majka napravila. Zadivljujua stvar vezana za moju majku je ta da ona za sve ima spisak po kome ide, e to je organizovanost. Prvo smootisli kod Olivandera, jednog od najboljih spravljaca stapica na svetu. Bilo je to ono najvaznije, ono sto carobnjaka cini time sto jeste, stapic. Prodavnica je bila prilicno oronula i prasnjav, na jednoj pokluizlizanoj dasci zlatnim slovima je pisalo „Olivander“. Usli smo unutra i zatekli cuvenog stapicmajstora kako pakuje neke stapice u kutije. Cim nas je video skocio je na noge dok je njegovo staro lice krasio sirok osmeh. „O zar je vec doslo vreme da nam se mali Remi upusti u svet carobnjastva? Tede, Bela kako ste?“,obratio nam se ljubazni majstor. Nakon nekoliko minuta prijatnog caskanja Olivander me pogledom odmeri i zamisljen skrete u jedan od, stapicima prepunjen, stand. Kroz nekoliko sekundi pojavi se noseci tri stapica za koja je mislio da ce mi verovatno odgovarati. „ Sta tu ima da mi odgovara, dajte bilo koji samo da nema neke cvetice po sebi.“ Rekao sam.„ A ne, stapic bira carobnjaka a ne obrnuto, ne funkcionise svaki stapic dobro u svacijim rukama, osetices kada dodje onaj pravi“ rekao mi je Oivander.Pomalo zbunjen uzeo sam prvi.„bukovina, 35 cm dug, srz od zmajevog srcanog nerva“obavestio je OlivanderZamahnuo sam njime i razneo bokal vode na stolu. Brzo sam ga preplaseno spustio i uzeo drugi.„ hrastovina, 37 cm dug, srz od feniksovog repnog pera“ ponovo je izdeklamovao majstor.Tada sam osetio toplinu koja je prvo zahvatala ruku a potom citavo telo, pretrnuo sam i osetio kako energija tece mojim venama izmesana sa mojom cistom krvlju. To je bilo to, znao sam. Konacno sam drzao stapic u rukama, i to moj asamo moj, stapic koji je namenjen meni, koj meni pripada, bio je to najsrecniji trenutak u mom zivotu. Kako smo se svi slozili da je to onaj pravi moj otac ga je ponosito platio i stapic smo mogli da precrtamo sa spiska. Sledeca na redu bila je odora. Otisli smo kod madam Aljkavuse, velike otmene prodavnice na samom pocetku aleje. Cim smo usli dva krojacka metra su poletela ka meni i pocela da mi uzimaju dimenzije. Pretrnuo sam od straha, bilo je to tako neocekivano, tako iznenadno. Videvsi to moji su se zajedno sa Aljkavusom slatko ismejali nakon cega su stupili u lagano caskanje sa njom. Bila je to strasno ekscentricna zena. Njena kovrdzava kosa bila je vezana u rep koji je licio na otrcanu melu dok su joj ruke bile glatke i rumene kao i obrazi. Cim su se metri pomerili od mene izdahnuo sam vazduh koji se nisam usudjivao izdahnuti za vreme ovog cudnog postupka. Cim je aljkavusa uzela moje mere zamahnula je kratkim i zdepastim stapicem i dve odore sa police su poletele i pale mi u narucije, jos jedan sok, zaista cu izbegavati ovu prodavnicu ubucue. Uzelismo jos i jedan siljati sesir i ogrtac sa kapuljacom. Kada smo konacno i ovo precrtali sa spiska otisli smo do „kinjavka“ za pera, pergamene i mastila. Mala prodavnica bial je smestena na samamo uglu aleje. Ionako mali prostor su zauzimale gomile pergamenata i pera koji su svakog casapretili da padnu i zatrpaju nas. Sve je mirisal na pergament. Uzeli smo 3 paketa pergamenata 10 pera svih velicina i 3 pbocice mastila. Precrtali smo i to i sa nekoliko moljaca skrivenih u garderobi otisli do „brasnjavka i mrljavka“. Jos na nekolikometara od velike i stare biblioteke odeto sam miris ustajalog papira i memle. Kada smo usli docekala nas je skripa merdevina koje su klizile duz polica sa knjigama. Jedne merdevine su doklizile do poice pored nas i sa njih sisao covek kratke plave kose i dugih nogu i ruku. Zatrazili smo mu jedan komplet knjiga za 1. Razred i on ih krajnje profesionalno doneo bez suvisnih osmeha i caskanja. Uz josjednu crtu na spisku posetili smo apoteku u kojoj smo kupili alhemijski pribor za 1. Razred i rukavice od zmajeve koze. Dosla je na red i prodavnica kotlova nakon koje je dosla prodavbnica magijskih sprava u kojoj smo kupili teleskop i heroloski pribor. Iako nisam mogao da igram kvidic u prvom razredu ipak sam nekoliko minuta proveo gledajuci najnoviju metlu „Vatrena strela“ koja je predstavlajla revoluciju u proizvodji metli. Kada su me sa teskom mukom odvojili od izloga otisli smo u Pet Shop u kome su mi moji poklonili veliku belu sovu koja ce mi sluziti kao pismonosa i malo crno mace, mog kucnog ljubimca. Vrativsi se u probuseni kotao zavrsila se i ta epizoda mog zivota. Nakon ne tako slavnog ponovnog putovanja Flu mrezom konacno sam stigao kuci, odvukao sam se u moju sobu i bacio se na veliki mekani krevet prepustajuci pakovanje svih mojih stvari Megi nasem kucnom duhu. Bio je to veliki dan za mene. Konacno sam odskrinuo vrata lavirinta poznatom pod imenom magijski svet. Pre nego sto sam poceo da ga dalje otkrivam trebalo mi je nesto veoma nametljivo, jedan dug i miran san. Sutra je veliki dan za mene, sutr apocinje skola. Prvi septembar……….
Jutro
Dok sam mirno plovio u moru uspomena nesto je moju mirnu plovidbu naprasno prekinulo bili su to neki drugaci koji su hteli da udju u moj kupe.„jel slobodno“, pitao je jedan od malih huflepovaca.„ne“, ostro sam odgovorio.Iako nisam zeleo da ih uplasim video sam da su pretrnuli od glave do pete. Bilo mi je smesno ali sam se ipak suzdrzao i zadrzao ozbiljan izraz na licu tako da su brze bolje otisli. Sada kada sam ponovo sam mogu da nastavim moju plovidbu.Tog, prvoseptembarskog, jutra probudio me je urlik moje majke koji me je zvao na dorucak. Ni sam ne znam kako sam se obukao ni kako sam pogodio vrata moje sobe jer niakda u zivotu nisam ustao ranije. Sisao sam u predvorije i mirisom ocenio gde je trpezarija. Prosao sam kroz masivna drvena vrata i usao u trpezariju. Na samom sredistu velike sobe nalazio se masivni drveni sto sa 10 velikih stolica. Sto je bio prepun hranom, Megi se bas potrudila da mi ulepsa poslednji obrok u ovoj kuci ove godine. Blago otvorivsi oci video sam roditelje koko me presrecno docekuju. Seo sam i pojeo dva parceta tosta na koje sam namazao gusciju pastetu i sve to zalio sokom od bundeve. Dok sam jeo prosto sam osetio srecu i ponoskoji je kuljao iz mojih roditelja. Njihov sin jedinac napokon skolarac. Jos jedan Lupin na Hogwartsu. Iako nisu o tome pricali znao sam da im je zivotna zelja da padnem u Revenclaw ili u krajnjem slucaju Griffindor. Cela moja porodica bila je u Revenclavu, sem mog strica po kome sam i dobio ime koji je bio ponosan grifindorac. Tokom dorucka velika sova uletelaje u kuhinju i bacila primerak „Dnevnog proroka“ pravo na veliku tortu koja je trebala da bude dezert. Moj otac je hitro izsukao stapic i levitacijom bezbedno prizemljio novine. Oduvek sam se divio brzini mog oca, to je verovatno bilo zato sto vec 20 godina radi kao elitni auror pa se vremenom ispraksovao. Naslovnicu je prekrivala velika slika jednog od Askabanovih zatvorenika a iznad nje je pisalo „Sirijus Black na slobodi“. Moj otac je prenerazeno naslovnicu pokazao mojoj majci na sta se ona zagrcnula barenim plumpijem. pretpostavljao sam da ce me narednih sat vremena upozoravati da ne mrdam nigde bez bar dvadeset ljudi oko sebe i bar 2 profesora jer je robijas u bekstvu ali umesto toga moj otac se duboko nasmejao a moja majka kezeci se tapsala. Kada su videli da nista ne razumem moj otac mi je objasnio da je Sirijus njihov drug iz skole i da su se strika Remi i on sjajno druzili kao i da je on bezpravno zatvoren i da je nevin. Iako mi nista nije bilo jasno nastavio sam pricu o gremlinima koji su mi iscepali poster omiljenog kvidickog tima. Dorucak je tekao mirno i opusteno sve dok se veliki drveni sat nije oglasio recima „ vreme je za skoooooooluuuuuu“. Moj otac je levitiranjem spustio moj kovceg sa sprata i smanjio ga na velicinu galeona. Stavio sam mini kovceg u dzep i izasao u dvoriste. u dvoristu me je sa suzama u ocima ispratila Megi nakon cega smo se zaputili u Kigs Kros. Kako stanica nije bila daleko od kuce otisli smo peske. Stali smo ispred masivnog zida koji je delio perone devet i deset. Nista mi nije bilo jasno. Tada mij e majka objasnila da treba da protrcim kroz zid. Zbunio sam se i uplasio. Da trcim kroz zid, do tada sam mislio da je putovanje kroz kamin najuvrnutija stvar na svetu. Moj otac je potrcao i u trenutku kada je trebalo da se posvim zakonima zdravog razuma zakuca u zid on je prosao i nestao medju ciglama kao da ga nije ni bilo. Red je dosao na mene. Srce mi je lupalo jace nego ikada tako da sam mogao da otkucaje vidim na majci. Oblivn znojem potrcao sam brze nego ikada. Jako sam zazmureo kako ne bih video zid kome se priblizavam. Kada samotvorio oci nalazio sam se u peronu devet i tri cetvrtine. Sve je licilo na bajku. Kameni peron krasio je veliki skerletnocrveno crni parni voz na kome je pisalo „Hogwarts expres“. Hogwarts expres
Srce mi je snazno lupalo, bio sam odusevljen, toliko carobnjaka, toliko magije na jednom mestu. Osecaj je bio savrsen. Prisao sam I dodirnuo voz. U trenuktku kada su se moji topli prsti dotakli hladan metal locomotive voz mi je odgovorio staznim sistanjem kao sneg bele pare kojom je objavljivao skori polazak. Dok sam po peronu hodao gotovo ne dodirujuci zemlju od srece moji roditelji su me preplavljivali savetima o najsitnijim detaljima koje mogu zateci u Hogwartsu. „marljivo uci, ne prepiri se sa ucenicima a narocito ne sa profesorima“ bila je svaka druga recenica koja mi je bila upucena. Nisam mogao da docekam da udjem u voz. Ulazak u voz koji me vodi u najmagicnije mesto na svetu bilo e ono sto sam iscekivao oduvek. Nakon desetak minuta savetovanja grljenja ljubljenja i plakanja mojih roditelja konacno sam usao u voz. Dok sam ulazio morao sam gotovo da istrgnem ruku iz majcinih saka koja me je toplo gledala. Bilo je to previse patetike za moj ukus. Isao sam od kupea do kupea trazeci prvake kako bih se uklopio. U jednom od perona video sam dva prvaka, devojcicu i decaka kao sede i cutke se posmatraju. Usao sam i nervozno im se javio. Kada sam video da im nije nista vise lagodno nego meni malo sam se opustio. Seo sam pored plavokose devojcice i vestacki se osmehnuo. Decak ziftcrne kose pruzio mi je ruku obrativsi mi se „ i ti si prvak zar ne? Ja sam Michael Grint.“. bilo mi je mnogo lakse sto je on poceo razgovor. „pa da. ja sam Remus Lupin i strasno sam uplasen.“ Priznao sam. Upoznavanje je vremenom preraslo u caskanje i tako smo se za tren oka upoznali. Plavokosa devojcica bila je Narcisa Klent. Nekoliko puta je u kupe ulazila prodavacica slatkisa zahvaljuci kojoj smo nase zalihe coko zabica uvek drzali na visokom nicou. U kupe su u medjuvremenu dosli i jedan puniji decak i jos jedna sitna devojcica. Bili su to blizanci Elizabet i Danijel Koneri. Brzo su se uklopili. Prilicno smo se zaneli u razgovor tako da nismo ni primetili koliko smo odmakli. U kupe je usao jedan od asistenata i obavestio nas da se presvucemo u odore. Bio je to prvi put da sa razlogom obucem odoru. Bio sam tako ponosan, tako srecan sto cu napokon biti pravi carobnjak. Vratio sam se nas ediste mirisuci toplu i meku odoru. Nekoliko trenutaka kasnijevoz je uz skripu stao. Pogledao sam kroz prozirna vrata kupea i video stampedo ucenika kako se guraju ka vratima tako da mi je i sama pomisao na to da otvorim vrata i krenem bila mucna. Nakon nekoliko minuta gledanja resili smo da se uguramo u haos. Bilo je bukvalno kao u stampedu. Osecao sam stalne udarce i guranja sa svih strana i iskreno nisam imao pojma kuda hodam. Jednostavno sam isao tamo kuda idu svi. Nisam video nikoga od novopecenih prijatelja ali sam pretpostavio da se provode isto kao i ja. Posle nekoliko minuta guranja i mucenja nasao sam se van voza. Stajao sam tako izgubljeno nekoliko sekundi kada su mi se pridruzili prijatelji iz voza. Svi smo zbunjeno gledali oko sebe u bujicu naroda. Narcisa je prepoznala starijeg brata i pozvala ga. Pekao nam je da stojimo tu i da cekamo da dodje Hagrid i da ce nam on sve objasniti. U tom trenutku mi se i ono malo slozenih kockica rasturilo. Nisam imao veze ni koga cekamo a ni zbog cega cekamo. Ucenici su prolazili i vremenom smo na stajalistu ostali samo mi, prvaci. Bilo nas je dosta, nikad u zivotu nisam video vise vrsnjaka na jednom mestu. Jedina stvar koja me je tesila je ta da su apsolutno svi bili zbunjeni i preplaseni bas kao i ja. Dobro je znati da jos puno ljudi oseca isto sto i vi. Hogwarts
Nismo dugo cekali dok nesto ogromno i cupavo nije stalo ispred nas. To nesto imalo je ogroman krzneni kaput iznad koga se nalalio haos dlaka sa svih strana. Iznenada, to nesto je podiglo saku velicine lopate za sneg u kojoj se nalazio ogromni feljer i dreknuo. Iznenada je ona dlakava lopta dobila velike plave oci i ogromna usta.„Prvaci odide sas mene“ obratio nam se covek velicine trokrilnog ormara. Isli smo tako zbunjeni i preplaseni ovog dzina koji nas je vodio ka jezeru. Tu smo videli male drvene camcice i dobili uputstvo da udjemo po grupama u njih. Seli smo i fenjer na vrhu se upalio. Iznenada camci su sami krenuli vodeci nas u najvecu gradjevinu koju sam video u zivotu. Licila je na 3 spojena zamka. Bila je ogromna i drevna bas kao sto sam je zamisljao samo mnogo veca. Kako je bila noc videli smo svetlece pravugaonike koji su davali dovoljno jasan uvid u velicinu ove skole. Konacno Hogwarts. O ovom danu sam sanjao, mastao, zbog ovoga sam ziveo. Sto smo bili blize zamak je bivao sve veci i veci. Kada smo stigli na drugu obalu jezera izasli smo i uputili se za onom gromadom od coveka. Stigli smo do ogromnih drvenih vrata koa su se otvorila a u nas udario topao vazduh dobrodoslice koji je svakim daskom odisao magijom. Osecaj je bio neopisiv, venomenalan. Sve je svetlelo zuckastom bojom sveca koje su obasjavale celu skolu. A onda smo krenuli unutra. Nikada necu zaboraviti prvi korak. Kada je moja noga dotakla uglacani kamen predvorija. Bio je hladan kao i svaki drugi ali za mene bio je nesto najmagicnije sa cim sam imao kontakt. Udisao sam duboko, koracao smelo, jednostavno sam hteo da sto vise od ove skole postane na neki nacin deo mene. Jednostavno je bilo savrseno.
.......................Remus Lupin....................
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.